Boz Scaggs - Memphis

Ovo je godina povratka velikih igrača. Erick Clapton je snimio odličan novi album (Old Sock), Erick Burdon takođe (Til Your River Runs Dry), Billy Bragg jedno pravo remek delce (Tooth & Nail). To su sve dobre vesti. Radovati se muzici u ova smutna vremena je prava stvar. Šta nam pa drugo preostaje?Ako ne umete da usmerite strasti prema nekoj tako plemenitoj raboti, onda ste osuđeni na stvarnost. Žalim!!! 

 Na scenu se, dakle, jednom vrhunskom pločom vratio i Boz Scaggs koji je u svetu soul bluesa i rokenrola prisutan još od polovine šezdesetih. U pitanju je ploča koja se jednostavno zove “Memphis” i koja baštini najbolju tradiciju zvuka ovog južnjačkog grada, čiji je mitski oreol sastavni deo svake velike rokenrol priče. Boz Scaggs je ovde skinuo kapu svojim soul saputnicima, i pored nostalgičnog sentimenta koji krasi album, ceo projekat je snimio za nekoliko dana u Royal Studiju u kojem su snimali Al Green i Willie Mitchell. Ima tu dosta poznatih covera, nešto od Willy DeVillea, nešto od Ala Greena i Tony Joe Whitea, nešto čak i od Donalda Fagena. Ceo album zvuči jebeno savršeno i skroz je retro. Producentski je izvučeno ono što je Boz Scaggs želeo. Zaista zvuči kao savremenik velečasnog Greena  iz perioda Let's Stay Together. Ray Parker Jr. svira gitaru; genijalni Spooner Oldham svira keyboards; dok ritam sekciju pružaju Willie Weeks i Steve Jordan. Ekipa iz snova na ploči koja se nikako ne može dopasti fensi likovima koji se trude da uvek budu u trendu. 

Moram priznati da me je veoma obradovalo ponovno druženje sa Scaggsom. Moj prvi susret sa njegovom muzikom dogodio se nekada davno kada sam od jednog sjajnog gitariste dobio na preslušavanje drugi Scaggsov album iz 1969.godine na kojem je svirao i pokojni Duane Allman i na kojem se, po mom skromnom mišljenju, nalazi najbolja molska bluz kompozicija ikada (Loan Me a Dime). Kada sam kasnije, kao brucoš Pravnog fakulteta, posle šestog piva i ko zna čega još, objašnjavao jednom ortaku na nekoj sedeljci kako je Boz Scaggs skriveni biser koji naša generacija još uvek nije otkrila, taj drugar me je pogledao nadmeno i rekao: “Ne lupaj Jorgose, svi smo mi čuli za Buzzcockse!” Ne znam šta je sada sa njim, ali sam siguran da nikada nije postao pravi lik kao rakijara bluzerskog srca i nežne soul duše koja je svoje emisije na jednoj radijskoj stanici uvek počinjala molskim klasikom Boz Scaggsa. Bravo Maestro!