THE JAMES HUNTER SIX – “Minute By Minute”

Poslednjih par godina su, barem što se tiče onoga što je ostalo od pop/rok muzike, bile u znaku povratka korenima. Mnogi bendovi i kantautori shvatili su da je muzička industrija zapravo najveći krivac za jalovost koja je zavladala pop/rok muzikom, pa i pop kulturom uopšte. Hiperprodukcija, kriza kreativnosti, gomila fabričkih indie bendova koji liče jedni na druge, jedna sveopšta stvaralačka dekadansa od koje medijski špekulanti i vlasnici diskografskih kuća imaju najveću korist. Oni su se specijalizovali da “otkrivaju vrednosti” od čega su napravili biznis. Setite se samo jedne bizarne pojave koja je bila vrlo uočljiva, i još je uočljiva, na primer, u slučaju bendova “Arcade Fire”, “Interpol” i “The National” (ima ih još). U želji da se sve što se proizvede poglasi kulturnom vrednošću, ovi bendovi su odjedanput stavljeni na visok pijedestal, iako svojim delom to nisu zasluživali, što je svaki čovek koji je muzički stasao uz rokenrol znao na samom početku njihove “slave”.

Nasuprot tome, James Hunter, i još mnogo drugih sjajnih bendova, autora i umetnika, stvara svoju umetnost daleko od sveta koji je oblikovan kultom kultur mode. Oni imaju svoju publiku, ali da biste ih pronašli morate malo da kopate. Najvredniji biseri su obično na dnu mora, ali s druge strane, što bi rekao Moma Rajin, ima ih i svuda oko nas ali glasovi koji nam govore gde da ih skupljamo suviše su tihi. 

 Sa Jamesom Hunterom sam se prvi put susreo 2007. godine kada sam bio u poseti dragim prijateljima u Britaniji. Na tom veličanstvenom Kembridž Folk Festivalu pored Nancy Griffith, Ruthie Foster, Newtona Faulknera, Rickya Skaggsa i još nekoliko eminentnih imena, svirao je i dasa po imenu James Hunter. Nisam znao ništa o njemu, osim da je bio u pratećem bendu Van Morrisona i da je pevao prateće vokale na mojoj omiljenoj live ploči ikada “A Night in San Francisco”. Na scenu je izašao sa majstorski usviranim soul-rhythm and blues bendom (gornja fotka uslikana tom prilikom) koji je posle trećeg takta podigao publiku na noge. Posle tog koncerta sam nabavio njegove albume i počeo malo više da se družim sa njegovom muzikom. Mada, kada se sve odsvirano i preslušano sabere, sada sam apsolutno siguran da je njegov najnoviji album James Hunter Six "Minute by Minute" nešto najbolje što je do sada napravio. U pitanju je album kojim se Hunter odužuje svojim uzorima Sam Cookeu, Otisu Reddingu, Jackie Wilsonu, Wilsonu Pickettu i drugim soul velikanima.  Ako ste ljubitelj navedenih autora, sigurno ćete uživati slušajući ovaj album, i to na sličan način na koji ste uživali slušajući “Memphis” od Boz Scaggsa, jer i jedan i drugi poznaju tajnu običnih stvari.