Mavis Staples - "One True Vine"

Kada je veliki američki reditelj Daglas Sirk davne 1959. godine snimio svoje remek delo “Imitacija života”, nije ni sanjao da će scena sahrane dadilje Eni Džonson i opela izvedenog magičnim glasom Mahalaje Džekson, u očima mnogih ljudi po prvi put oblikovati vizuelni doživljaj gospela. Tako su mi makar pričali oni stariji, što sede kraj vatre, piju rakiju i motaju duvan. Kako sam spadao u one mlađe, čini mi se da sam se sa gospelom i ja susreo  kroz neke filmove, ali one iz sedamdesetih-osamdesetih. (Daglasa Sirka sam odgledao znatno kasnije i to po preporuci Fasbindera). Mislim da je na prvu loptu usledila zaljubljenost u crnačku muziku i svega što je dolazilo iz delte Misisipija i sa okrutnih polja pamuka. Malo kasnije spoznah i soul, pa preko soula lepotu življenja. Jedan od tih soul sastava, koji su bili obavezni na svakoj ozbiljnijoj kompilaciji, zvali su se “The Staple Singers”. Porodična manufaktura koju je predvodio otac Roubak Pops Stejpls sa svojom decom Pervisom, Mevis, Ivon i Kleotom. U to vreme, početkom sedamdesetih, mali Džef Tvidi (The Wilco) je zajedno sa Alanom Sparhoukom (Low) piškio u pesku pevajući Jenki Dudl Dendi, i niko od njih dvojice nije ni sanjao da će jednog dana imati bilo kakve veze sa dotičnom gospel soul divom. Srećom, bog spaja talentovane ljude pa su se tako pre par godina sreli Džef i Mevis, baš onako kako su se sreli Džek Vajt i Loreta Lin, Den Oerbak i Dr. Džon. To su definitivno bili dirljivi susreti koji su pokrenuli neverovatnu kreativnu energiju što dokazuju ploče koje su nastale spojem ovih umetnika. 

Džef Tvidi je 2010. producirao album Mevis Stejpls “You Are Not Alone”, dok nam ove godine albumom “One True Vine” potvrđuju da su se baš dobro skapirali. U pitanju je album koji broji deset odličnih pesama od kojih nekoliko odličnih covera. Album otvara sjajna stvar “Holy Ghost” obrada grupe Low (meni mnogo bolje od originala), potom sledi osrednja pesma “Every Step” koju je komponovao Džef Tvidi, zatim "Can You Get to That” obrada velikog hita grupe Funkadelic sa njihovog albuma “Maggot Brain”, posle toga sledi savršena pesma koja se zove “Jesus Wept” a koju potpisuje Džef Tvidi, i do samog kraja sve sami biseri, što od gospel tradicionala, što od drugih autora poput Nika Loua, tate Roubaka sa Tvidijevom završnicom “One True Vine” po kojoj je ceo album dobio ime.

U ova današnja vremena kada na ceni više nisu dobri tamburaši, snaše i salaši, ovakvi albumi mu dođu kao nekakav incident. Srećom pa postoje ljudi koji su spremni da brane ovakve vrednosti i čuvaju ih od zaborava. Trudiću se da budem jedan od čuvara, a vi ne zamerite, ako vam je dosadno ubacite drugi disk ili promenite ploču.