Čemu služi glava?

„Čemu služi glava?“, pitala ga je Sunčica. 

„Da ti po njoj seru ptice“, rekao je. 

„Samo za to?“

„Samo.“

„Može li se njome razmišljati?“

„Može, ali to ne ume svako.“

„Umeš li ti?“

„Ne“, rekao je.

„A čemu služi još?“

„Rekao sam ti već jednom, ničemu!“

„Možda za udaranje?“

„Recimo“, rekao je.

„Ili za šminkanje? Da se našminkaš i budeš kao Dejvid Bouvi!“

„Tja....baš si mi ti pametna.“

„Mama je volela Bouvija. Sećaš se?“

„Da“, rekao je.

„Juče sam videla jednog čoveka ispred zgrade koji je izgledao kao onaj čikica koji je prodavao semenke na utakmicama, na koje si me vodio kada smo živeli u B. Prišao je meni i Milenici i rekao nam da je kosmos veliki za naše male glave. Šta je on time mislio?“

„Nemam pojma. Verovatno neka budala? Koliko puta sam ti rekao da ne razgovaraš sa nepoznatim ljudima ispred zgrade. Znaš da ima puno izopačenih ljudi.“

„Znam....nedostaje mi mama.“

Čovek je u tom trenutku zastao. Ostavio je suze, tamo negde u utrobi. Progutao je knedlu i prišao joj blago. Pogledala ga je krupnim tužnim očima i levom rukom pomerila šiške koje je trebalo skratiti. Čučnuo je i zagrlio je čvrsto. 

„Znaš, šiške su mi porasle. Vodi me kod frizera. Glava služi i da bi frizeri imali od čega da žive.“

„Jeste, a šta ćemo sa ćelavim glavama?“

Nasmejala se i uhvatila ga za ruku.

„ A kad se ošišam, vodićeš me na sladoled? Važi?!“

Klimnuo je glavom zadovoljno. Nežni osmeh na licu je bio izrazito jasan. Setio se, kako mu je nekada davno, dok je još studirao, jedna devojka rekla kako je neodoljivo podseća na Atikusa Finča. Bilo mu je milo zbog toga. Sunčica će biti OK. Nastavili su zajedno ka Tašmajdanskom parku i nestali u lepoti jednog prolećnog beogradskog jutra.