Nešto o nekim knjigama ( II deo)

Gledaj dugo i netremice – Čarls Simić (Arhipelag)

Ko se jednom susreo sa pisanom reči Čarlsa Simića, bilo kao pesnika, bilo kao esejiste, morao je (p)ostati zaljubljenik u delo ovog zanimljivog čoveka koji je 1938. godine rođen u Beogradu, a koji se kao pesnik i intelektualac ostvario u Americi. Predavao je književnost na Univerzitetu Nju Hempšir, a danas je stalni kritičar New York Review of books. Dobitnik je Pulicerove nagrade, Nagrade „Edgar Alan Po“, Nagrade Američke akademije, Međunarodne Grifinove nagrade za poeziju, Nagrade „Valas Stivens“, Nagrade Poeta Laureatus Kongresne biblioteke u Vašingtonu, Nagrade „Vilček“ za umetnost i humanistiku itd...Na engleski je preveo knjige Vaska Pope, Ivana V. Lalića, Ljubomira Simovića, Branka Miljkovića, Novice Tadića, Radmile Lazić, Milorada Pavića,  kao i tri antologije moderne srpske poezije. 

Zbirka tekstova „Gledaj dugo i netremice“ predstavlja Simićeve kolumnističko-esejističke poglede na svet koji ga okružuje, sećanja na detinjstvo, polemisanje sa savremenicima, odraz političkih refleksa jednog demokratski isklesanog tipa izniklog na talasima liberalnih šezdesetih, pogled na položaj pesnika u savremenom svetu, kao i sećanja na bioskopsku prošlost jednog vremena koje je zauvek prohujalo. Neke od ovih tekstova možete pročitati na sajtu Peščanik, pa ako vam se učini zanimljivim, vi onda pravac u knjižaru. Meni je ovo jedna od dražih knjiga koje sam pročitao u protekloj godini.

 Ivica trotoara – Bogdan Tirnanić (NIN)

Nedeljnik NIN je pre nekoliko meseci obradovao sve poštovaoce lika i dela Bogdana Tirnanića Tirketa, tako što nam je na poklon darivao knjižicu u kojoj je sakupljeno, složeno i objavljeno 14 Tirketovih kolumni iz NIN-a, napisanih u periodu od 2003-2008.godine. Iako sam sve to već jednom pročitao u doba kada je bilo objavljivano, ništa mi nije smetalo da ponovim. Na mojoj polici Tirketove knjige – Beograd za početnike, Beograd za ponavljače, Crvene veštice i Bosanski bluz stoje na počasnom mestu, odmah kraj Selindžera i Ficdžeralda. Sa „Ivicom trotoara“ još jednom ćete se uveriti da je Bogdan Tirnanić jedan od najvećih srpskih pisaca, koji nikada nije napisao ni roman, niti zbirku fiktivnih priča, ali čiji eseji i kolumne imaju u sebi više književnosti nego brojne stranice koje su ispisali eteblirani savremeni pisci domaće književne kaljuge. Šteta što danas nema više takvih pera. Videh da postoji nagrada Bogdan Tirnanić koju dodeljuju novinarima. S obzirom da sam negde pročitao da je ove godine dobio Miroslav Lazanski, diletant i jedna od najiritantnijih pojava u tzv. novinarstvu, mogu samo da konstatujem da u ovoj zemlji više ništa nema veze sa zdravom pameću. 

Pad Kolumbije – Saša Ilić (Fabrika knjiga)

Pad Kolumbije je knjiga koja se može čitati kao politički triler i kao studija jednog društva čije je naglo propadanje krenulo krajem osamdesetih i koje do danas nije izašlo iz vrtloga rasula i haosa. Sve počinje i sve se vrti oko životnog puta Vladimira Berata i njegove ćerke Irene, koja se 2003. godine vraća iz Amerike u Srbiju, u kojoj će otkriti neke bitne stvari o prošlosti svog oca. Vladimir Berat je naizgled bio običan čovek, koji je krajem osamdesetih, u doba „Odjeka i reagovanja“, radio u listu „Politika“ kao lektor, a koji se preko udbaške državne politike, stavio u službu jedne prljave kampanje koja je krenula od onog čuvenog mitinga na Ušću 1988. godine, a koja se završila ubistvom premijera Đinđića. Pad šatla Kolumbija koji se desio u februaru 2003. je samo metafora za jedan sveopšti pad kojem se predalo naše društvo, a čije su posledice nesagledive.

Saša Ilić je talentovan pisac koji se dotiče neprijatnih tema iz bliske prošlosti, ali to radi proračunato i ostrašćeno zbog čega mnogi intelektualci nemaju blagonaklon stav prema ovakvom načinu tretiranja književnosti. Kao neko ko nije stručan za teorijska književna pitanja, mogu samo da kažem kao običan čitalac da je meni ovo što piše Saša ilić u zanatskom smislu solidno, ali mislim da je previše politički korektno i očigledno je da pisac računa na uspeh u inostranstvu tako što će pljunuti na sve nacionalne i istorijske vrednosti svog naroda.  Njegov prethodni roman „Berlinsko okno“ je mnogo bolji, ali tu je problematična ta postavka povlačenja paralele Srbije i Nemačke iz perioda Drugog svetskog rata. To nije pošten prilaz temi i sasvim je sigurno da je to jedna nategnuta konstrukcija.

Sramota – Dž.M. Kuci (Paidea)

Džon Maksvel Kuci, južnoafrički pisac iz Kejptauna, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, pripada plejadi najboljih savremenih pisaca. Njegov roman „Sramota“ je prvenstveno stilski, a potom i tematski, savršeno prozno dela. Takvo umeće pripovedanja imponuje probirljivom čitaocu savremene proze, koji je često sumnjičav prema svemu onome što je napisano u poslednjih pedeset godina, i koji veruje da su sva velika dela već napisana u 19. veku i prvoj polovini 20. veka. Dž.M.Kuci će početi da ga razuverava romanom „Fo“, dok će ga romanom „Sramota“ potpuno ubediti da je i danas moguće napisati delo koje će sigurno ostati klasik. Sve ostalo što bih pokušao da dodam u vezi ove knjige pokvariće ugođaj čitanja, tako da vam ostavljam da sami otkrijete zašto je ovo jedan od najznačajnijih romana savremene proze.

Bratstvo loze – Džon Fante (LOM)

Zahvaljujući Flaviu Rigonatu i njegovoj izdavačkoj kući LOM u mogućnosti smo da se upoznamo sa kompletnim opusom jednog od najvećih američkih pisaca XX veka. Taman kada sam pomislio da posle romana kakvi su „Put za LA“, „Upitaj prah“, „Čekaj do proleća Bandini“, „Moj pas Glupi“, Džon Fante više ne može da me iznenadi, meni padne šaka njegova najmoćnija knjiga. U pitanju je roman „Bratstvo loze“ iz 1978. godine. Krenem da ga čitam jednog dosadnog i depresivnog nedeljnog popodneva. Skuvao sam sebi kafu i zavalio se u fotelju. Kada sam počeo da čitam, više nisam mogao da ga ostavim. Ustajao sam samo kako bih ispraznio bešiku i popio malo vode. Vozio me je bolje od bilo kojeg opijata. Tu nema intelektualiziranja kao kod Kucija i Ostera. Sve je ogoljeno, i sve je u emocijama. Jedna od onih priča o očevima i sinovima posle koje ne možete ostati isti. Remek-delo sa melodramskim patosom. Na kraju knjige sam se rasplakao kao pička. Za mene definitivno najbolji Fanteov roman. Ostalo mi je da pročitam još „Puna života“. Voleo bih da me još jednom iznenadi.

„Sada, kad ga nisam više imao, prihvatio bih bilo koga da mi zameni oca. Prihvatio bih bilo kog čoveka, ili žbun, ili drvo, ili kamen, ako bi hteo da me uzme za sina. I ja sam bio otac. Nisam hteo tu ulogu. Hteo sam da se vratim u ono vreme kada sam bio mali, i kada je otac, snažan i bučan, stajao u kući. Dođavola sa očinstvom. Nikada nisam bio stvoren za to. Bio sam stvoren da budem sin.“ (Džon Fante)