Veštičarke i bičarke – režija: Aleks de la Iglesija (2013)

Savremeni španski film nam je devedesetih godina, kada smo bili pod sankcijama, omogućio najbolji pogled sa prozora kroz koji smo mogli videti Evropu i sve ono zanimljivo što se tada dešavalo u njoj. Dobro, možda malo preterujem jer smo imali i video klubove sa uvek svežim piratskim kasetama holivudskih hitova i evropskih art-filmova, ali Španci su se davali u bioskopima i to je bilo ono što nam je ostavljalo nadu i davalo utisak da nas nisu baš svi odbacili i zaboravili. Tako smo otkrili Pedra Almodovara, Bigasa Lunu, Fernanda Truebu, Raj Lorigu, kao i druge španske autore od kojih su danas mnogi postali klasici. Aleks de la Iglesija je od početka svoje karijere, pa do svog najnovijeg filma, bio i ostao “l'enfant terrible” savremenog španskog filma. Moj prvi susret sa ovim autorom desio se preko filma Sudnji dan koji je iznedrio jednu vrstu brutalno dobrog i inteligentnog humora kakav do tada nije viđen u evropskom žanrovskom filmu. Kasnije sam se potrudio da pogledam i druge filmove koje snimio, ali priznajem da još uvek nisam odgledao sve.

Njegov najnoviji film Veštičarke i bičarke kojim je otvoren ovogodišnji Festival španskog filma u DKC-u je još jedno delo koje ima prepoznatljiv de la Iglesijin rukopis. Hoze (Hugo Silva) i Antonio (Mario Kasas) su žrtve velike ekonomske krize. Obojica su ostali bez posla. Jedan je razveden i plaća alimentaciju, drugi je indisponiran jer mu je devojka uspešna advokatica koja svakog dana očekuje da je po povratku kući sačeka ručak na stolu. Posle komične pljačke, u kojem su učestvovala još dva patuljka i Hozeovo maloletno dete, kreće jurnjava bez prestanka. Bežeći od policije, zajedno sa kidnapovanim taksistom i njegovim klijentom, zaglavljuju u mračnoj šumi Navare u gradu Zugaramurdi, u kojem živi  pleme žena-veštica (Karmen Maura, Karolina Beng, Santjago Segura) koje se hrani muškim mesom. 
U Sudnjem danu Iglesija koristi horor kao obrazac za metafizičko preispitivanje religije, dok je u Vešticama i bičarkama crna horor-komedija obrazac za preispitivanje muško ženskih odnosa, radikalnog feminizma i zatupastog falocentrizma. U svakom slučaju sve je to neverovatno bizarno, duhovito, politički nekorektno i nadasve zabavno. Dobar razlog za odlazak u bioskop.

Aleks de la Iglesija je autor koji nam može poslužiti kao primer, na osnovu kojeg se može videti konstruktivan uticaj holivudskog na evropsko, i da jedno, nužno ne isključuje drugo. Prepoznaćete uticaj i povratnu reakciju kojom želi da komunicira sa Dejvidom Linčom, Kventinom Tarantinom i  Piterom Džeksonom. Kakav je ishod te komunikacije, proverićete sami.