Aleja Viktora Bubnja – Teofil Pančić (Čarobna knjiga) 2014

Slagali se vi sa njim ili ne, nepobitna je činjenica da je Teofil Pančić jedan od najplodnijih, najzanimljivijih i najčitanijih kolumnista, kritičara i publicista koji pišu na ovom našem jeziku, koji se razume i čita na skoro celom prostoru bivše Jugoslavije. Svojom intelektualnom širinom, koja uključuje vrsno poznavanje i analiziranje književnosti, politike, muzike, društveno-kulturoloških fenomena, i nešto manje vrsno poznavanje filma i pozorišta, Pančić je za sobom ostavio nekoliko knjiga u kojima su sakupljene njegove brojne kolumne, koje zasigurno predstavljaju zanimljivo svedočanstvo jednog vremena.

Aleja Viktora Bubnja je mozaik sastavljen od autobiografskih kockica jednog deteta, mladića, čoveka koji je dobar deo svog nomadskog života proveo u brojnim gradovima i varošima Jugoslavije, na šta je bio osuđen kao dete vojnog lica. Svojim ležernim spisateljskim stilom, naučenim od majstora prethodnika - Bogdana Tirnanića i Igora Mandića, Teofil Pančić zanimljivo piše o ličnim epizodama svrstanim u nekoliko poglavlja. Svaka “kockica“ je obojena putopisnom živošću, odmerenim esejističkim osvrtom, i iskrenim emocijama. U pogovoru knjige, naslovljenom „Teofil i okolina“, pisac Dragan Velikić je precizno definisao ono što se može naći u skoro svim Pančićevim pisanijima. Velikić veli : „Teofil je svedok sa terena, sasvim različit od salonskih “boraca“ iz beogradskog kruga dvojke. On ima emociju, ali nikada nije ostrašćen. Talog njegovog iskustva stvarao se u različitim geografijama, kao i njegov jezik, i zato on tako precizno detektuje zablude i stereotipe, svejedno da li nastaju na vizantijskim ili miteleuropskim adresama.“ 

Novinske pisce akademski svet teško priznaje za književnike, što je apsolutna besmilica, pogotovo što se često dešava (svi smo svedoci) da u njihovim kolumnama ima više književnosti nego u brojnim romanima i zbirkama priča koje se poslednjih godina izdaju u Srbiji. Verovatno je Teofil Pančić čovek koji nema ambiciju da napiše roman, ali u njegovim kolumnama - pričama kao što su “Pronađena adresa“ , “Ključ“, “Zlokobni lutalica“, “Kolportaža“, u svakoj ispisanoj rečenici osećate Teofila kao pisca. On nije obični slovoslagač, koji enciklopedijski nabraja činjenice, kako bi nam nešto objasnio, već jedan strastveni ljubitelj umetnosti i polemičar društveno-političke zbilje koja nam je svima ogadila život na ovim prostorima. Podjednako je zanimljivo kada nam priča o vojvođanskim tetkama sa ladnim trajnama, Zvonku Bogdanu, o epizodi iz detinjstva u pirotskom soliteru, kao i o zagrebačkoj nju vejv mladosti ili riječkoj pank rok sceni. Jednostavno rečeno, čovek ume da piše i tu dalje nema nikakvih problema, jer Danilo Kiš je jednom prilikom demistifikovao celu stvar rekavši da je osnovni problem svakog pisanja samo to pisanje; ništa drugo i ništa manje. Zato je Aleja Viktora Bubnja, ili bilo koja druga Pančićeva knjiga, nešto što bi trebalo da imate na policama vaše kućne biblioteke.