субота, 26. април 2014.

Dragi prijatelji...




Nikada mi nije bilo jasno, zašto je mnogim ljudima tako teško da kažu - izvini, oprosti, pogrešio sam. Zašto im je teško, kada vide ili osete da im se neki bliski prijatelj povukao, da mu postave pitanje zbog čega je to uradio, i da li su ga nečim možda uvredili. Svedok sam da su tako pucala veoma bliska prijateljstva, zbog glupog spleta okolnosti, sujete i prećutkivanja, pogrešnog držanja, kako onoga koji je postupio pogrešno, tako i onoga koji je uvređen njegovim postupkom. Ovde ne mislim na raskantavanja kojima je prethodilo “prijateljsko” zabadanje noža u leđa, jer to zapravo nisu ni bila prijateljstva, i takve raskide je lakše preboleti, jer vam je onda jasno da je taj čovek jedna hulja i da je bolje što ga više nemate u okruženju. Ovde mislim na ona razilaženja, za koja sam siguran da izazivaju obostranu patnju, a do kojih obično dolazi zbog prijateljskog odnosa koji nije bio zasnovan na spontanosti, već na pravednosti i nepristrasnosti. Ljubav je tu svakako prisutna, ali nepristrasnost i sve navedeno je kvari. Ljudi se nađu negde u životu, putevi im se spoje, postanu prijatelji. Još čvršće se vežu, ukoliko shvate da dele iste vrednosti po pitanju muzike, filmova, knjiga, politike i pogleda na svet uopšte. Nekada je dovoljna samo jedna komponenta od navedenih, pa da to poznanstvo preraste u drugarstvo, a drugarstvo kasnije u prijateljstvo. Kao što rekoh, meni se čini da problem nastaje ako takvo prijateljstvo nije zasnovano na spontanosti. Naravno, to ne znači da možeš prijateljima da se usereš na glavu, ali možeš jasno i glasno definisati ono što misliš da nije u redu. Ljudi po prirodi stvari vole da vladaju drugim ljudima, da ih kontrolišu, a činjenica je, kako reče Al Paćino kao đavo u onom filmu, da su obaška svi sujetni i da mu je to omiljena ljudska osobina. Ok, čak i ako nekada dozvolite sebi, da se usled napada sujete userete prijatelju na glavu zbog neke neobjašnjive frustracije, mislim da bi onda trebalo da se potrudite, bez odlaganja, da počistite to govno i iskreno zatražite oproštaj. Tu se vidi veličina onoga koji je prijatelja uvredio, dok se veličina uvređenog vidi po tome da li će dati oproštaj ili neće. Ukoliko ga ne da, onaj koji je uvredio je u manjem problemu. I dalje će patiti, ali će mirnije spavati. Međutim, najčešće se dešava da onaj koji je uvredio obično nema osećaj samokritičnosti, i zbog toga što je uvređeni uvređen, i on postaje uvređen, i onda sve ide u tri pizde materine.
Nisam ovde želeo da pričam o suštini prijateljstva, jer su o tome kroz istoriju čovečanstva puno rekli, i mnogo toga napisali, veliki umovi. Želeo sam više, glasno da razmislim o praštanju u prijateljstvu, i o ćorsokacima glupih situacija, kada obe strane sebe smatraju onom stranom koja bi trebalo da prihvati oprost. Misle ljudi da je ponižavajuće priznati grešku i tražiti oproštaj. Tada se obično dolazi do kritične tačke i bilo kakav izled pomirenja je nemoguć, jer se udaljenost svakim danom sve više povećava. Svi smo, dakle, nesavršeni. U toj nesavršenosti, niko ne shvata, da suočavanje sa svojim lošim postupanjem (koje je moglo biti i nesvesno) i traženje oproštaja, zapravo oslobađa čoveka. Posle toga sledi jedno veliko olakšanje, usled kojeg možete na miru sesti, nasuti piće u dve čašice i okrenuti ploču na gramofonu. Setićete se tada, da vam je Donija Hedaveja poklonio taj prijatelj pre desetak godina za rođendan. Da, simbolika je uvek prisutna. 


недеља, 13. април 2014.

Filomena - režija: Stiven Frirs (2013)





Rekao bih da je Stiven Frirs, za razliku od Kena Louča i Majka Lija, jedan od onih britanskih autora, koji se jako dobro snalaze u vodama glavnotokovske produkcije. Holivudski izleti mu dođu kao kolačić ili neka vrsta ratničko-zanatskog kaljenja, u svetu u kojem obično producenti određuju pravila igre, i u kojem moraš biti dovoljno pametan i nametljiv kako bi provukao svoju autorsku ideju. Stiven Frirs je režirao nekoliko sjajnih filmova, kako autentično britanskih, tako i par holivudskih, od kojih se neki mogu oceniti kao briljantni (Opasne veze, Semi i Rouz se tucaju), a neki kao ostvarenja korektnih umetničko-bioskopskih dometa (High Fidelity, Kraljica, The Grifters). Njegov poslednji film Filomena je jedan od onih filmova koji spadaju u ostvarenja koja su nalaze između gore navedenih kategorija. Nisu remek-dela, ali su iznad proseka i ostavljaju jako dobar utisak. Rađen je prema knjizi BBC novinara Martina Siksmita The Lost Child of Philomena Lee.


S obzirom da je snimljen prema istinitoj priči, čija je sadržina takva, da se lako moglo skliznuti u patetiku i hvatanje publike na jeftine emocije, Frirs je vešto izbegao tu klopku i samu priču, na jedan odmeren način, izveo do samog kraja. Filomena (Džudi Denč) je starija žena koja polazi u potragu za svojim detetom, koje je “rodila u grehu“ kao tinejdžerka, a koje su časne sestre manastira, u kojem je kao grešnica našla utočište, prodale nekim bogatim Amerikancima. U toj potrazi joj pomaže cinični novinar (Stiven Kugan), kojeg poznanstvo sa Filomenom na određeni način menja, i pomaže mu da i sam počisti sopstveni haos u duši. U pitanju je jedna od onih toplih ljudskih priča koje završavaju sa jakom katarzom. Savršeno odigrane uloge sjajne Džudi Denč i apsolutno briljantnog Stivena Kugana sa šarmom sofisticiranog i ironičnog britanskog džentlmena, čine ovaj film još većim nego što jeste. Budite sigurni, da ćete za ono što od emocija budete dali tokom ove projekcije, sigurno dobiti natrag i nećete se osetiti prevarenim. Osim toga, ovo je priča koja dovoljno glasno i precizno upućuje kritičko pismo katoličkoj crkvi, koje ni malo ne zaostaje za pismom mladog Louča, koje je pre nekoliko godina na istu adresu uputio filmom Oranges and Sunshine.
Meni je lično ovo bio jedan od najmanje pretencioznih, a sigurno najuspešnijih filmova, koje sam odgledao na ovogodišnjem FEST-u. Još uvek se daje u prestoničkim bioskopima, dok ga čitaoci Jorgoslovlja u čijim varošima ne rade bioskopi, mogu sigurno naći u torent republici ili lokalnom dvd klubu.

недеља, 06. април 2014.

Milius (2013) - Čovek, mit, legenda




Pogledati ovaj film, bilo je veliko zadovoljstvo. Dokumentarac koji verodostojno predstavlja jednog od najvećih autora Novog Holivuda, sa propratnim pričama koje govore njegovi prijatelji (Stiven Spilberg, Džordž Lukas, Martin Skorseze, Rendal Klejzer, Pol Šreder, Klint Istvud, Oliver Stoun, Sem Eliot, Ričard Drajfus, Harison Ford, Čarli Šin, Brajan Singer itd…), deca i brojni saradnici iz poznatih holivudskih studija.


Reditelj, scenarista i producent Džon Milijus, rođen je 11.aprila 1944. u Sent Luisu, država Misuri, kao sin stolara i ratnog heroja iz II svetskog rata. Sa porodicom se kao dete seli u Kaliforniju, gde počinje njegovo sazrevanje, i gde mu se ukazuju surf i rokenrol, što će, pored knjiga i stripova, znatno uticati na izgradnju Milijusovog pogleda na svet. Čita Homera, Melvila, Konrada, Šekspira. Opsednut je tradicionalnim američkim vrednostima (smatra da su simboli tih vrednosti Teodor Ruzvelt i Džon Ford). Kasnije se upoznaje sa japanskom kulturom preko Kurosavinih i Kobajašijevih filmova, proučava kendo i zen, i na osnovu svih navednih uticaja formira vlastiti svetonazor, koji posle završenih studija filma na Southern California, uspešno i precizno definiše u svojim filmovima. Zbog astme su ga odbili za odlazak u Vijetnam, što je za njega bila očigledno jaka frustracija, koja ga je u neku ruku odredila kao storitelera-scenaristu koji se mnogo dobro snalazio u ispisivanju stranica žanrovskog ratnog i akcionog filma. Reditelj Brajan Singer je u filmu naveo da je Milijus jednom prilikom rekao (parafraziram): “Možda nisam najjači čovek na svetu, ali ako me ostaviš samog u sobi sa olovkom i papirom, ubiću ih na stotine.” Krajem šezdesetih piše scenario za film The Devil's 8, koji je zapravo predstavljao hard B varijantu Oldričevih 12 žigosanih. Posle toga piše scenario za Škorpion ubija Dona Zigela, što ga samo kao tvorca Prljavog Harija svrstava u red najvećih. Potom slede scenarija za filmove Sudija za vešanje Džona Hjustona, Džeremaja Džonson Sidnija Polaka, Klopka za inspektora Kalahana Teda Posta I njegov najveći scenaristički uspeh sa filmom Apokalipsa danas F.F. Kopole za koji umalo nije dobio Oskara (jedan od poznatih grehova Holivuda). 


1972/73. godine režira Dilindžera, njegov prvi film, koji i danas svojom dinamičnošću, dramaturški funkcionalnim mizanscenom, kao i sjajnim ulogama Vorena Outsa i Bena Džonsona, predstavlja jedan od najznačajnih gangsterskih filmova ikada. Posle toga je usledila pustolovna melodrama Vetar i lav (1975) sa Šonom Konerijem i Brajanom Kejtom, zatim remek-delo Dan velikih valova (1978) o prijateljima surferima i vremenu koje neumitno teče, onda Konan Varvarin (1982) koji je svojom ničeanskom oštricom uzbudio duhove liberalnih struja anglosaksonskog sveta, koji su konačno sačekali Crvenu zoru (1984) da bi Milijusa proglasili fašistom. Posle toga kreće njegovo izopštavanje iz holivudske priče i dešava mu se nekoliko životnih brodoloma sa kojima ćete se upoznati ukoliko odgledate ovaj fenomenalni dokumentarni film koji su kreirali Džoi Figeroa i Zak Knutson.
Ovo je priča o najvećem holivudskom zen-anarhisti, oda individualizmu i slobodi izbora, saga o čoveku koji je želo da se igra i usput nam ispriča neke priče o herojima, antiherojima i odmetnicima. Šteta je što ga mnogi nisu ukapirali onako kako je trebalo, jer bi za sobom verovatno ostavio još nekoliko remek-dela. Ovako, čini mi se da je u pitanju jedan od onih dokumentarnih filmova koji predstavljaju spomenik jednom geniju. Priča je zaokružena, i što je najvažnije, kao dobra priča će ostati generacijama koje dolaze.