Dragi prijatelji...

Nikada mi nije bilo jasno, zašto je mnogim ljudima tako teško da kažu - izvini, oprosti, pogrešio sam. Zašto im je teško, kada vide ili osete da im se neki bliski prijatelj povukao, da mu postave pitanje zbog čega je to uradio, i da li su ga nečim možda uvredili. Svedok sam da su tako pucala veoma bliska prijateljstva, zbog glupog spleta okolnosti, sujete i prećutkivanja, pogrešnog držanja, kako onoga koji je postupio pogrešno, tako i onoga koji je uvređen njegovim postupkom. Ovde ne mislim na raskantavanja kojima je prethodilo “prijateljsko” zabadanje noža u leđa, jer to zapravo nisu ni bila prijateljstva, i takve raskide je lakše preboleti, jer vam je onda jasno da je taj čovek jedna hulja i da je bolje što ga više nemate u okruženju. Ovde mislim na ona razilaženja, za koja sam siguran da izazivaju obostranu patnju, a do kojih obično dolazi zbog prijateljskog odnosa koji nije bio zasnovan na spontanosti, već na pravednosti i nepristrasnosti. Ljubav je tu svakako prisutna, ali nepristrasnost i sve navedeno je kvari. Ljudi se nađu negde u životu, putevi im se spoje, postanu prijatelji. Još čvršće se vežu, ukoliko shvate da dele iste vrednosti po pitanju muzike, filmova, knjiga, politike i pogleda na svet uopšte. Nekada je dovoljna samo jedna komponenta od navedenih, pa da to poznanstvo preraste u drugarstvo, a drugarstvo kasnije u prijateljstvo. Kao što rekoh, meni se čini da problem nastaje ako takvo prijateljstvo nije zasnovano na spontanosti. Naravno, to ne znači da možeš prijateljima da se usereš na glavu, ali možeš jasno i glasno definisati ono što misliš da nije u redu. Ljudi po prirodi stvari vole da vladaju drugim ljudima, da ih kontrolišu, a činjenica je, kako reče Al Paćino kao đavo u onom filmu, da su obaška svi sujetni i da mu je to omiljena ljudska osobina. Ok, čak i ako nekada dozvolite sebi, da se usled napada sujete userete prijatelju na glavu zbog neke neobjašnjive frustracije, mislim da bi onda trebalo da se potrudite, bez odlaganja, da počistite to govno i iskreno zatražite oproštaj. Tu se vidi veličina onoga koji je prijatelja uvredio, dok se veličina uvređenog vidi po tome da li će dati oproštaj ili neće. Ukoliko ga ne da, onaj koji je uvredio je u manjem problemu. I dalje će patiti, ali će mirnije spavati. Međutim, najčešće se dešava da onaj koji je uvredio obično nema osećaj samokritičnosti, i zbog toga što je uvređeni uvređen, i on postaje uvređen, i onda sve ide u tri pizde materine.

Nisam ovde želeo da pričam o suštini prijateljstva, jer su o tome kroz istoriju čovečanstva puno rekli, i mnogo toga napisali, veliki umovi. Želeo sam više, glasno da razmislim o praštanju u prijateljstvu, i o ćorsokacima glupih situacija, kada obe strane sebe smatraju onom stranom koja bi trebalo da prihvati oprost. Misle ljudi da je ponižavajuće priznati grešku i tražiti oproštaj. Tada se obično dolazi do kritične tačke i bilo kakav izled pomirenja je nemoguć, jer se udaljenost svakim danom sve više povećava. Svi smo, dakle, nesavršeni. U toj nesavršenosti, niko ne shvata, da suočavanje sa svojim lošim postupanjem (koje je moglo biti i nesvesno) i traženje oproštaja, zapravo oslobađa čoveka. Posle toga sledi jedno veliko olakšanje, usled kojeg možete na miru sesti, nasuti piće u dve čašice i okrenuti ploču na gramofonu. Setićete se tada, da vam je Donija Hedaveja poklonio taj prijatelj pre desetak godina za rođendan. Da, simbolika je uvek prisutna.