FIL(M)OVANJE 15

Deni Kolins – režija: Dan Fogelman (SAD) 2015

Deni Kolins (Al Paćino) je ostarela pop zvezda koja nikada nije ostvarila svoje umetničke ambicije. Želeo je da postane Lenon, a pretvorio se u parodiju Toma Džonsa i Bilija Džoela, izvodeći retardirane hitiće sredovečnim tetkama i pomahnitalim gospođama iz šezdesetih. Svestan svog umetničkog poraza, Deni utehu nalazi u kokainu, alkoholu i mlađim devojkama. Kada mu menadžer Frenk (Kristofer Plamer) za rođendan pokloni zagubljeno pismo staro 40 godina koje mu je lično poslao Džon Lenon, Deni pakuje kofer i odlazi u hotel u blizini Nju Džersija. Navedenu destinaciju izabrao je zato što tamo živi njegov sin (Bobi Kanavel) sa suprugom (Dženifer Garner) i ćerkicom. Svestan činjenice da je bio loš otac, Deni želi iskupljenje i priliku da postane makar dobar deda. Usput upoznaje Meri Sinkler (Anet Bening), šeficu hotela, prema kojoj počinje da oseća izvesnu blagonaklonost.

Sve ovo kao kratki prikaz zvuči zanimljivo, ali na samom “terenu“ dobili smo nešto što ne odgovara očekivanom. Kada pogledate bilo koju novu holivudsku melodramu-dramu, lako dođete do zaključka da su prošla vremena kada su se snimali filmovi kakav je recimo film Tender Mercies (1983) Brusa Beresforda. Pitate se, možda, zašto mi je na pamet pao baš ovaj film, ali poređenje se nekako spontano nametnulo. To je takođe film o iskupljenju u kojem je glavni lik muzičar i sadrži sve ono što film Deni Kolins ne sadrži. Glavni lik je površan, bez temelja i čvrste dramaturgije, izgleda kao maketa koja nikada nije postala građevina. Nedostaje mu šarma, uverljivosti, inteligencije i dobre muzike. Još jedan mediokritetski komad koji će zaseniti samo ocvale obožavateljke davno klonulog Paćina. Zaista šteta, jer ovo je mogao da bude dobar film.

Ocena: (**/***) 2/3
***** remek delo
**** odličan
*** ok
** gledljivo
* katastrofa



Mrtvi –  režija: Džon Hjuston (SAD) 1987

Džon Hjuston je 1987. godine snimio svoje testamentarno remek-delo prema priči Džemsa Džojsa. Simbolično je to što se ovim filmom vratio irskim korenima gde se živopisni Džon Hjuston susreće sa predosećanjem smrti, i to kroz jednu od najdirljivijih priča svetske književnosti. Inače, Hjuston je uz Orsona Velsa i Nikolasa Reja, čitav život tragao za nekim drugim Holivudom, često van Holivuda, i s vremena na vreme je uspevao da ga pronađe. Vels i Rej nisu imali toliko sreće.

Ovaj kamerni film ozbiljno je filozofsko umetničko delo u kojem je “stajalište autora jednako stajalištu junaka, a stajalište junaka jednako identično sa stajalištem gledaoca i zato se kamera uopšte ne pomera, dok se izmena planova vrši škrto.“ (Bogdan Tirnanić) Sve se dešava 1904. godine, u toku jedne hladne dablinske večeri, na godišnjoj zabavi kod starijih gospođica Morkan. Muž Gabrijel (Donald Meken) i žena Greta (Anđelika Hjuston) posle uobičajene godišnje zabave na kojoj su stalni gosti, dolaze do nekih bolnih životnih spoznaja.

Poput Danila Kiša u Enciklopediji mrtvih, Hjuston predoseća kraj i ispisuje ga gospodski, na jedan veličanstven i magičan način – baš onako kako se završava i Džojsova priča : „….sneg pada u čitavoj Irskoj. Pada na svaki delić tmurne centralne ravnice, na ogolela brda, lagano pada i na močvaru Alen, i još dalje, na zapadu, zavejava mračne buntovne talase Šenona. Veje i po svakom deliću pustog crkvenog roblja na brežuljku gde je Majkl Fjuri pokopan. Debeli nanosi leže po nagnutim krstačama i nadgrobnim spomenicima, po šiljcima na maloj kapiji, po ogolelom trnju. I dok je slušao kako tiho kroz vaseljenu pada sneg, čitavo njegovo biće se rasplinjavalo, i tiho je padao sneg, kao što tiho dođe poslednji čas, na sve što živi i na mrtve.“

Ocena: (*****) 5






Invazija kradljivaca tela – režija: Filip Kaufman (SAD) 1978

 Invasion of Body Snatchers spada u one filmove zbog kojih čovek zavoli bioskop i sedmu umetnost uopšte. SF-horor snimljen prema literarnom predlošku Džeka Finija doživeo je četiri ekranizacije do sada: Zigelov original iz pedesetih, Kaufmanov iz sedamdesetih, Ferarin iz devedesetih i Hiršbigelov iz dvehiljaditih. Lično mi je najdraži Kaufmanov rimejk i zato ga ovom prilikom posebno izdvajam.

U pitanju je priča o semenu koje stiže iz svemira i na Zemlji buja u čaure unutar kojih rastu savršeni, bezosećajni dvojnici ljudi koji će zameniti “originale“ i na taj način porobiti svet. Radnja se odvija u San Francisku, nekadašnjem epicentru hipi revolucije, što je polazna osnova za ažuriranje hladnoratovskog podteksta iz originala. Naime, u Zigelovom filmu  kradljivci tela bili su metafora za komuniste, dok je Kaufman lamentirao nad propašču šezdesetih i ideala koje je ta generacija izdala. Kradljivci tela su sam sistem koji je uspavao bejbi-bum generaciju. Glavne uloge igraju Donald Saterlend, Bruk Adams, Džef Goldblum, a u filmu se, pored drugih glumačkih vedeta žanrovskog filma sedamdesetih, pojavljuju i reditelj Don Zigel i glumac Kevin Mekarti, čime je Kaufman izrazio svoje poštovanje prema originalnoj verziji.

Ocena: (*****) 5