NEŠTO O NEKIM KNJIGAMA (IV deo)

AUDICIJA – RJU MURAKAMI (Booka)

Rju Murakami nema veze sa Harukijem i to sam sa zadovoljstvom konstatovao pre par godina kada mi je u ruke pao njegov horor-roman U miso supi. Nije to zato što ne volim Harukija Murakamija (napisao je par solidnih romana), već zato što mi skaču po ganglijama sa tim novouspostavljenim globalnim kanonima. Elem, kada sam shvatio šta piše njegov prezimenjak Rju Murakami, bilo mi je jasno da će od ovakvog štiva bežati ljubitelji Harukija kao đavo od krsta. 

U pitanju je priča o biznismenu Aojami koji je relativno mlad ostao udovac. Sedam godina nakon smrti svoje supruge odlučio je da posluša predlog svog maloletnog sina i sebi nađe novu ženu. Kako bi pronašao idealnu ženu, Aojama u igru uključuje svog prijatelja Jošikavu iz sveta filmske industrije. Jošikava predlaže da organizuju lažnu audiciju za potrebe snimanja filma i na taj način probaju da nađu onu pravu. U Aojamin život ulazi bivša balerina Asami koja menja dramski tok radnje i uvodi nas u jednu mračnu priču po kojoj je Takaši Mike snimio istoimeni film za koji su Džon Lendis i Rob Zombi izjavili da je ekstremno uznemirujuć.

ŽETON ZA NAJDRAŽI VURLICER – SANJIN ŠTRBAC (Bina-Banja Luka)

Imao sam veliko zadovoljstvo da uživam u dobroj knjizi Sanjina Štrbca, koja se sastoji od razgovora sa rok-kritičarima i teoretičarima pop kulture, ali i da se u isto vreme, kroz intimne flešbekove, razračunam sa samim sobom, kao i sa svojim nekadašnjim idolima čiji su pogledi na muziku i filmove koje volim smešteni u ovaj zbornik.  To je bila jedinstvena prilika da se prisetim kada sam neke od njih počeo da poštujem, a kada sam neke od njih prestao da poštujem. Moram priznati da je među njima bilo i nekoliko za koje sam samo čuo, ali nisam bio upoznat sa njihovim radom. U svakom slučaju, jedna zanimljiva vožnja koju je vredelo proći, i kojom se Sanjin Štrbac, banjalučki publicista i ljubitelj tex-mex kantina, bez sumnje upisao u kružok čuvara vatre starozavetnog rokerskog plamena. S jedne strane, posebno bih izdvojio razgovore sa Nebojšom Pajkićem, Slobom Konjovićem, Žikicom Simićem, Momom Rajinom, Jadrankom Janković, Goranom Terzićem i Aleksandrom D. Kostićem, kao sa osobama koje su imale znatan uticaj na kreiranje ukusa nekoliko generacija, a sa druge strane mislim da je veoma dobro što se u ovoj knjizi našao razgovor i sa Aleksandrom Delibašićem (Bad Music For Bad People), koji je meni i mnogima koji su čitali recenzije gore pomenutih autora, doslednom gerilskom strašću omogućio da uživo vidimo neke od najboljih alt-pank-rok-garažnih bendova koji postoje. Žeton za najdraži vurlicer je jedna od onih knjiga koje se sa poštovanjem i znatiželjom otvaraju više puta.

SJAJNO MJESTO ZA NESREĆU – DAMIR KARAKAŠ (LOM)

Ovo je prvi i jedini roman Damira Karakaša koji sam pročitao, a LOM je objavio nekoliko. Dugo sam bežao od njegove proze, jer je po istoj Dalibor Matanić snimio film Kino Lika koji mi se nikako nije svideo. Onda sam ga slušao u nekoj emisiji na HRT-u, gde mi je za jednog pisca zvučao šablonski i njegova me misao nije privukla. Međutim, roman Sjajno mesto za nesreću je solidna priča jer nam predstavlja život ex-yu emigracije u evropskim metropolama (ako to nekog uopšte zanima), ali istovremeno je i jedan književno anemični romančić. Potucanje po straćarama i predgrađima Pariza, šljakersko preživljavanje na margini i pokušaj umetničkog samoostvarenja. Surova, iskrena i lična, autobiografska priča, koja podseća na stranice slične tematika koje su napisali Džordž Orvel u Niko i ništa u Parizu i Londonu, Gajto Gazdanov u romanu Noćni putevi ili Eduard Limonov u nekoj od svojih priča iz perioda američkog klošarenja. Ipak, Karakaš je daleko od pomenutih klasika jer mu nedostaje autentičnost, a i nema vezivnog tkiva za dobar roman, obaška što se nekoliko puta u toku pripovedanja sapleo o političke stereotipe i nametnuti narativ o devedesetim. To se kod mene kao čitaoca ne oprašta.