Zavada (Feud) TV serija - kreatori Rajan Marfi, Džefi Koen i Majkl Zem (SAD) 2017

Nisam od onih koji gutaju TV serije. Nisam se čak upecao ni na one najpopularnije, ako izuzmemo „Sopranose“ i „Treme“ koji su remek-dela. Za takozvano „bindžovanje“ nemam vremena, a i kada se rešim da krenem u takvu avanturu, ukoliko se ne primim posle dve epizode, onda odustajem. Međutim, pre nedelju dana, posle nekoliko preporuka, krenuo sam da gledam seriju „Zavada“ (Feud) o čuvenom rivalitetu između Bet Dejvis i Džoan Kraford, tokom snimanja Oldričevog „Šta se dogodilo sa Bebi Džejn?“ (What Ever Happened to Baby Jane?). Ne verujem da bih se zainteresovao za ovu seriju, da nije u pitanju priča vezana za onaj stari Holivud, koji je u mom slučaju oduvek bio velika inspiracija. Gledati dve sjajne glumice, poput Suzan Sarandon i Džesike Lang, kako igraju svoje starije koleginice, dve velike filmske dive, u toj takozvanoj „fabrici snova“ koja je samlela mnoge velike talente, upropastila im živote i uzela dušu. Tužna priča o lažnom glamuru, velikom bolu, borbi i intrigama, usponu i padu, jurnjavi za slavom, sujeti i frustracijama kao pokretaču. Roberta Oldriča igra fenomenalni Alfred Molina, Džeka L.Vornera perfektni Stenli Tuči, Hedu Hoper sjajna Džudi Dejvis, Oliviju De Hevilend glamurozna Ketrin-Zita Džons, dok je celu priču kreirao trio Marfi-Koen-Zem. U pitanju je jedna izvrsna serija, odlično napisana, režirana i odglumljena. Sigurno nešto najkvalitetnije od igranog programa, što danas, usled kliničke smrti Holivuda, samo televizija može da ponudi.

Tajne veze - Đorđe Matić (Heliks)

Vislava Šimborska, poljska pesnikinja, ali i nobelovac, krajem 60-ih pisala je u jednom krakovskom književnom časopisu prikaze knjiga pod nazivom „Neobavezna lektira“. Kasnije su ti brojni prikazi sakupljeni i objavljeni u jednoj knjizi. Taj fenomen pod nazivom „Neobavezna lektira“ izbor je svakog slobodnog čitaoca na svetu. Svaki knjigoljubac u svom čitalačkom iskustvu uspeo bi da sklopi svoju kolekciju „neobavezne lektire“. Lično, uvek sam bio skloniji knjigama koje nisu bile obavezne, i koje nisu baš svi čitali. S druge strane, bio sam sumnjičav prema delima koje mi neko gura pod nos. Knjiga „Tajne veze“ Đorđa Matića ne spada u takve knjige. Hoću reći, nije je pratila agresivna reklamna kampanja, i  sasvim slučajno sam došao do nje. Međutim, nije slučajno to što ovaj mali osvrt započinjem pesnikinjom Vislavom Šimborskom. Đorđe Matić je prvenstveno pesnik, a pored toga publicista i muzičar. Možda je još nešto, što nam još uvek nije poznato, ali u svakom slučaju je intelektualac koji sebe ne ograničava uspostavljenim poretkom stvari, i koji hrabro promišlja pojedine oblasti izlazeći iz šablona i diskursa urbano-ruralno. Možemo se složiti sa njegovim stavom i sentimentom kojim ga potkrepljuje ili ne, ali u svakom slučaju je za poštovanje.  Što reče Muharem Bazdulj: „Đorđe je čovek koji ume da se divi.“ Ovo je zbirka esejističke poetične proze o muzici, tajnim kulturnim vezama, ali i o jednom vremenu i neposrednom ličnom iskustvu autora u tom vremenu. Priča o nekim od najvećih imena jugoslovenske scene, koju autor promišlja iz egzila, na osnovu doživljaja i susreta sa nekim od „bogova“ te muzike (Štulić, Bregović, Đorđević). I dok piše o njima, on zapravo piše i o sebi, dok nam kroz digresije, kao vrhunski erudita mandićevskog kova (mislim na Igora Mandića), otkriva lepotu neosvojenog duhovnog prostranstva. Tu su takođe i priče o Arsenu, Aznavuru, Okudžavi, Visockom, Majlsu Dejvisu, ali i one priče o stvaraocima takozvanih lakih nota, koje mogu prilično zbuniti, ali i iznervirati „urbane rasiste“. Pitaće se verovatno mnogi, otkud to da ovakva ličnost, pridaje važnost takvim “trivijalnostima“.

Pored eseja iz ove knjige, preporučio bih i Matićev tekst „Ja nemam drugi dom“ (o fenomenu emisije „Nikad nije kasno“) iz časopisa „Moderna vremena“. Ovde autor zalazi na teren folka, ali nikako u maniru nametnutog hipsterskog razumevanja drugosti i pravljenja od toga nekakvog novog hedonističkog kulta, već više kao montenjovski mudri posmatrač, slobodan kao ptica i bez ikakvih predrasuda. Makar sam ja sve to tako doživeo. Ako grešim, nemojte da me demantujete. Pustite me da živim u svom doživljaju, a vi gradite svoj lični. To je sloboda prilikom odabira „neobavezne lektire“.

BEZ "DRAGI MOJI" - Lidija Jelisavčić Ćirić (SOLARIS) 2017

Negde pred kraj godine, namestilo se da između dva Singerova romana koja su ponovo objavljena kod Flavia Rigonata (LOM), pročitam zbirku priča čuburske propovednice i spisateljice Lidije Jelisavčić Ćirić. Slučajno se dogodilo da mi Singerova učenica dođe baš u tom trenutku (imala je ona i Magičnog i Puškina za učitelje, ali Singer je takođe bio jedan od njih). Ne znam da li postoji nešto što se zove ženska proza. Ako se komentariše pejorativno, obično se u tu fijoku guraju spisateljice ženskih srceparajućih romančića ili ove šarene knjige što ih pišu voditeljke i modne blogerke. Opet, sa druge strane postoji i ona napadno-ozbiljna feministička proza sa intelektualističkim pretenzijama, koja oružjem političke korektnosti vodi krstaški rat protiv falusa i militantno se bori za svoju posebnost ili nekakvu pomirljivu gender neutralnost. Nisu mi baš bliske te grupe, ali srećom Ćirićka ne pripada ni jednoj od pomenutih. Ruku na srce, uvek sam više čitao muške pisce. Nisam seksista, obožavam žene, ali to se jednostavno dogodilo iz razloga što su muški pisci zastupljeniji. Žene polako počinju da osvajaju ovaj teren i navijam za njih. Pitali su jednom onu rusku spisateljicu Viktoriju Tokarevu šta misli o talasu „ženske proze“ u Rusiji, a ona je odgovorila: „Ne slažem se da postoji neki talas. Postoji tek nekoliko književnica koje pišu dobro. Ne bih sada o onima koje pišu loše.“ Lidija Jelisavčić Ćirić je žena koja dobro piše, a da li joj je proza „ženska“, time će se baviti kritičari. Možda je najzanimljiviju definiciju dao književni teoretičar Igor Perišić, koji je smatra „prividnom antifeministkinjom, a zapravo postfeministkinjom“. Neka to bude nekakav putokaz u svet proze L.J.Ć., ali nikako jedini.

Zbirka Bez „Dragi moji“, sastoji se od petnaestak priča i jednog uvodnog poetskog prologa, jer je Ćirićka, između ostalog i pesnik. Prva i najvažnija osobina njenog pisanja jeste, svakako, oblikovanje priče intimističkim „tračarenjem“ same sebe i sveta koji je okružuje. Stilski, sve je naizgled jednostavno, ali kada pogledate malo bolje strukturu rečenica, videćete da je u pitanju izrazito pismena i slojevita proza. Nema šmiranja digresijama, niti se spisateljica, shodno vladajućim trendovima, postavlja kao osvešćena svetopopraviteljka koja palamudi o politici, krizama u svetu i ostalim trtomuđenjima. Ovde je opisan život na jedan osoben i vrcav način, kroz seksi diskurs i čuburski mikrokosmos koji je metafora sveta u malom. Glavna junakinja po imenu Kili, pripoveda i propoveda, podjebava i provocira, smeje se od srca, ali nas u nekim momentima tera i da se začudimo nad neminovnim tokovima ljudske egzistencije, kao u dirljivoj i životno opipljivoj priči o starosti i smrti „Mrtvi ne znaju da su živi“. Ćirićkina proza deluju okrepljujuće i isceljujuće, kako je primetila jedna gospođa na promociji, i zato je treba čitati. 

"Znam da su ljudi poput mene u svojim kakvim-takvim kućicama, ne pate od plazma-televizora sa kojih se neprestano keze vesele porodice okupljene oko velikog trpezarijskog astala i stilskog nameštaja koji niko nije poneo u grob, već se šćućure jedni uz druge u svojim toplim krevetićima i šapuću, da ih ne čuju takvi kao ti!"

"Suštinski, svaka žena, od domaćice do direktorke, pravi je intelektualac kada je stvaran život u pitanju. Žene od malena uče, pre svega, kako da prejebu muškarce, to je osnova ženskog vaspitanja. A muškarci čitaju stripove, igraju tapke i gledaju kako im rastu dlake na kurcu. I tako to biva, najveća gunđala stalno drndaju i žale se na tuđa gunđanja."

"Život se uvek odigrava drugačije i mimo vas. Možda vi toga niste svesni. Ja jesam. Mene život ne zaobilazi. Kod mene se dešava kako drugi neće, pa makar i grešila. A svi znaju da je Kilica poslata na planetu Vračar da bi bila carska grešnica, i da niko tako ne uživa u grehovima koje izabere da učini. Nije to nasledno, nije ni čuburski beleg, nikakva perverzna navika. Jok, taj dar nije sa ovog sveta. Tako mi se bar ispovedio moj monah Ilija."

"Seks je seks, a keš je keš. Menjam suze za smeh. Hajde, živela ti meni, sele."

Gledalo se 2017. godine - lista Jorgoslovlja

Ovogodišnja filmska lista bloga Jorgoslovlje izdvaja deset (jedanaest) filmova po snazi utiska. Skoro sve od izdvojenih filmova uspeo sam da pogledam na velikom platnu. To je znak da je bioskopska godina bila plodna. Osim toga i festivali su imali dobru selekciju. Puno toga nisam pogledao, a neki favoriti svetskih i domaćih kritičara, nisu bili po mom ukusu, pa ih nema na ovoj listi. Deseto mesto dele dva filma, jer nisam mogao da se odreknem jednog zarad drugog.

1. Trgovački putnik (The Salesman) – Ašgar Farhadi (Iran)

Zato što je jak, razoran, a jednostavan. Čehovljevski ispisan. Farhadi je trenutno jedan od najozbiljnijih filmskih autora. Njegovi prethodni filmovi poput „Sve o Eli“ i „Razvod“ mnogim filmofilima su otkrili jedan novi svet koji je kancerogenom evropskom filmu pokazao “kako ničija ne može goreti do zore“. Hoću reći, prave stvari se već duže vreme valjaju na Bliskom Istoku.

2. Laki (Lucky) – Džejms Kerol Linč (USA)

Dirljivi oproštaj sa Harijem Dinom Stentonom.

3. Bar (El Bar) – Aleks de la Iglesia (Španija)

Talentovani ludi Španac sa uvrnutim smislom za humor. Uvek neodoljiv i uvek nenadjebiv.

4. Počasni građanin (El ciudadano ilustre) – Gaston Diprat & Mariano Kon (Argentina)

Jedan od onih filmova kakve bih ja voleo da snimam da sam režiser.

5. Bez ljubavi (Nelyubov) – Andrej Zvjagincev (Rusija)

Zvjagincev, hvaljen i osporavan. Pesnik samoće i otuđenosti.

6. Toplotni udar (Suntan) – Argiris Papadimitropulos (Grčka)

Priča o usamljenosti i posledicama. Grčka, ostrvo, hedonizam, seks, nerazumevanje, crnotalasovski patos. 

7. Potpuni stranci (Perfetti sconosciuti) – Paolo Đenoveze (Italija)

Ovo je više pozorište nego film, ali je zabavno, dobro napisano , lepo odigrano i ipak snimljeno.

8. Jezivi (Kurîpî: Itsuwari no rinjin) – Kijoši Kurosava (Japan)

Bizarna horor priča koju samo Azijati umeju da ispričaju na ovakav način. 

9. Projekt Florida (The Florida Project) – Šon Bejker (USA)

Citiraću sebe: „Projekat Florida“ je jedan od onih filmova „Sundance“ estetike, realistična drama sa socijalnom tematikom lišenom patetike i odličnim glumačkim ostvarenjima. Deca naturščici su nadmašili odrasle, a takođe su sjajni Vilijem Defo i Bria Vinejti. Jedno od vrednijih ostvarenja ovogodišnje produkcije i verovatno će se naći na mnogim godišnjim listama.

10. Valerijan i carstvo hiljadu planeta (Valerian and the City of a Thousand Planets) – Lik Beson (FRA) i T2 Trainspotting – Deni Bojl (VB)

Valerijan zato što je zabavan, raskošan, maštovit, bioskopski. Nije doživeo veliki uspeh, ali njegovo vreme tek dolazi. Živi bili pa videli. Trainspotting iz čisto nostalgičnih razloga jer je prvi deo obeležio jedno zanimljivo razdoblje u mom životu, a i taj čuveni saundtrek se i dalje vrti u našoj kući.

КИРА КИРАЛИНА - Панаит Истрати (Издавач КОВ)

За Панаита Истратија сам први пут чуо недавно од пријатеља. Истратијева биографија ми је наговестила да би то могао да буде писац са којим се морам срести што пре. Рођен је у Браили 1884.године од оца Грка, кријумчара са Кефалоније, и мајке Румунке, сељанке. Истратија је као Џека Лондона, или много касније Џека Керуака, гонио демон лутања. У дванестој години одлази од куће. Радио је све и свашта, био је келнер, посластичар, бравар, лимар, механичар, шљакер, амалин, слуга, човек –сендвич, молер, фирмописац, новинар, фотограф. Једно време активни учесник револуционарних покрета. Прошао је Египат, Сирију, Јафу, Дамаск, Либан, Оријент, Грчку, Италију. Гладовао као и Хамсун. У овом маленом роману, Истрати је описао суровост и лепоту једног ишчезлог света, стилом својственим великим приповедачима Истока.

Преко свог уличног дилера књига, успео сам да дођем до романа. И то за свега 100 динара. Сама књига је мирисала на буђ и имала оне гриње које су ми приликом читања изазивале пролазне нападе алергијског кијања, али сам је некако средио, обрисао је са мало алкохола натопљеним на обичан туфер, онај који жене, глумци, кловнови и трансвестити користе за скидање шминке. Међутим у самој књизи није било никакве шминке, нити је живот самог аутора био шминка која је својствена савременим књижевним звездама. Панаит Истрати је спознао патњу, самим тим је спознао живот и успео уметнички да га уобличи кроз своју прозу као сви велики писци.

Još jedan osvrt na FAF 2017

Kako nas je ujka Hari nedavno napustio, čini mi se da sam tek na ovom festivalu dobio priliku da se oprostim od njega kao čovek. Da ga ispratim onako kako dolikuje, sa suzom i osmehom, setom i divljenjem, molitvom i filmofilskom evharistijom. Uz glas Džonija Keša i savršenu pesmu I See a Darkness.  Film „Laki“ Džona Kerola Linča je malo remek-delo koje je kod mene izazvalo oduševljenje slično onom koje sam imao kada sam prvi put gledao „Dim“ Vejna Vonga. Ovaj dirljivi testament Harija Dina Stentona govori o čoveku koji se gasi. U strahu, ali za šankom, sa cigaretom i čašom bladi merija u ruci, i osmehom starog lisca na licu. „Laki“ je priča o ljudinama kakvih više nema. O generaciji naših staraca koji nisu znali mnogo o tehnologijama, ljudskim pravima, i ostalim curcima-palcima, ali su znali u čemu je keč. Znali su da vole, pecaju, pucaju i tucaju. Imali su kodeks koji je izjelo zlo vreme. Mi smo samo njihova bleda senka. Razgovori između Lakija i njegovog ratnog pajtosa kojeg tumači Tom Skerit, kao i dijalozi sa likovima iz kafea i dajners-restorana čista su poezija. Nešto što će vas sigurno pretvoriti u boljeg čoveka ukoliko imate onaj dvadesetjedan gram u grudima. 

Moj prijatelj Skaramuš je za Zvjaginceva jednom rekao da je u pitanju „nevernik koji traga za Bogom i manijakalni depresivac koji (možda) želi da ozdravi... Slika obezljuđenost, svet u kome nema SAUČEŠĆA, kao potencijalno jedine vezivne karike među ljudima. Rus slika samoću.“ Film „Bez ljubavi“ je još jedan vrhunski film ovog autora koji udara tamo gde najviše boli i razbija sve u paramparčad. Savremeni svet je neprijatelj ljubavi. Zvjagincev nam kao kreativni očajnik još jednom prikazuje koliko smo otišli dođavola. 

Za razliku od njega Haneke, autor nihilističnog osećanja sveta, ovog puta nije uspeo da filmski uobliči smisleno delo, ali je jasna njegova poetska naznaka. I Haneke nam u filmu „Happy End“ kroz život jedne francuske buržoaske porodice prikazuje dehumanizovani svet u završnoj fazi malignog kancera. Šteta je što ovo na kraju nije ispao onakav film kakav dolikuje jednom takvom autoru, i šteta je što cela priča nije bazirana isključivo na liku dede kojeg tumači veličanstveni Žan-Luj Trentinjan, i devojčice koju tumači Fantina Harduin. Matje Kasovic i Izabel Iper su u tom slučaju mogli da budu samo ukras, što u konkretnom slučaju i jesu. Autor je hteo da kaže nešto važno, ali je zalutao negde u građenju priče i likova, u referencama na prethodne filmove, pa se ni sa jednom započetom na kraju nije izborio. 

Sredozemlje - Savo Stijepović (Dereta)

„Sredozemlje“ Sava Stijepovića je jedan od tematski originalnijih romana koji su se pojavili na domaćoj književnoj sceni. Priča o dunavskim krijumčarima koji u predvečerje Drugog svetskog rata valjaju morfijum, antibiotike i drugu zabranjenu robu diljem balkanskih i inih varoši.  Banda sastavljena od Srba, Vlaha, Crnogoraca, Bugara, Makedonaca i jednog opakog rumunskog Jevrejina. Likovi koji izgledaju kao da su izašli iz nekog špageti vesterna Leonea ili Korbučija, ili možda čak i kao kopači zlata iz Hjustonovog remek-dela „Blago Sijera Madre“. Razigrana proza, na momente opora i zajebana, na momente duhovita, ali svakako pronicljiva, inteligentna i provokativna. Razračunavanje sa sopstvenim nacionom, koje mnogim čitaocima može biti odbojno ili privlačno, u zavisnosti od pogleda na svet, ja nisam pročitao kao ideološko-političko. Autor ne beži od Balkana, niti se udvara bilo kome. Ovde nema tog prostačkog i prosjačkog pljuvanja koje je oličeno u duhu samoporicanja, već je cela ta kritička komponenta više vezana za egzistencijalni pogled na svet. Ljutnju na Boga, zemlju, istoriju, narod, ceo svet. Traženje smisla u besmislu istorijskih tokova. Možda čak i onaj nihilistični patos koji je kroz svoju poetiku provlačio Živojin Pavlović (billo kao pisac i mislilac, bilo kao filmski autor).

Savo Stijepović voli da podigne svaki kamen, na vrelom brdu pod jakim suncem, ne bojeći se da li će se ispod naći neka zmija. On zapravo priželjkuje zmiju, kako bi joj utucao glavu. Sve vreme traži i samog đavola. O tome svedoči i hororična tuča sa Jarilom (po slovenskoj mitologiji bog plodnosti i rata) u nekoj bugarskoj vukojebini u kojoj su se našli junaci-antijunaci ove pripovesti. Putovanje koje se završava u Kavali, uz bogatu trpezu, ratluk sa nakapanim morfijumom, hašiš i rebetiko stihove - „Kada budem umro, u neki ćošak me metnite, sa mojim buzukijem, tom jedinom utehom“ – najavljuje drugu veliku apokalipsu XX veka. 

"Svet juga je veličanstven, onde si siguran i bezbedan, tamo si, šta god da uradiš, u pravu. Jug, uvek sam to govorio nije geografski pojam, već pojam vezan za ličnosti, ona strana sveta koja se tiče izvanrednih duhova."

"Zato što je to Sredozemlje i ono uspostavlja ravnotežu sveta, pa na svoje sunčane terazije, na desni tas postavlja rđav i loš duh, takve stvari. Na levom tasu je ostatak sveta i koji gram dobrog."