U samo nekoliko meseci, otišla su zauvek dvojica najboljih filmskih kritičara i kultoroloških analitičara sa ovih prostora. Prvo je otišao Bogdan Tirnanić - Tirke, a potom, par meseci kasnije i Ranko Munitić. Nemam nameru da pišem klasičan nekrolog, ali je sramotno da nijedan medij nije adekvatno propratio odlazak dvojice velikana, čija će se dela tek otkrivati među nekim novim generacijama, dok će sadašnje "vrednosti" srpske kulturne kloake prekriti večni zaborav.
Ranko Munitić je bio Beograđanin, koji se 1971.godine popeo Balkanskom ulicom do Terazija i zauvek ostao u ovom gradu. Dalmatinac iz Trogira i zagrebački student, koji je svoj najkreativniji period života poklonio Beogradu. To treba ceniti. Osim toga, Munitić je autor niza knjiga i publikacija, među kojima su “Filmski neprijatelji” i “Filmski prijatelji”, “Pola veka filmske animacije u Srbiji”, "Dokumentarni film - da ili ne?", “Fantastika na ekranu”, “14444 kritičarska dana”, “Jugoslovenski filmski slučaj”, kao i serijala “Čudovišta koja smo voleli”, posvećenog legendarnim ličnostima iz mitova, bajki, horora, naučne fantastike…
Posebno je bio posvećen stripu, a suštinu i tajne tog oblika stvaralaštva opisao je, između ostalog, i u knjizi “Deveta umetnost, strip”, koja sadrži i hronoantologiju.
Umetnost je svojevremeno definisao kao aspirin: “Pri ruci je ako hoćeš, ako nećeš ništa, a ako ga uzmeš, može da ti pomogne, a škoditi neće sigurno”.
Ranko Munitić je bio takođe jedan od usamljenih jahača sa ovih prostora, u potpunosti neinstitucionalizovan i gadljiv na sitnošićardžijske kompromise. Kako je devedesetih bio meta srpskih nacionalista, to ga nije obeshrabrilo i primoralo da se pridruži taboru iz NVO sektora i raznim samozvanim dekontaminatorima. Naprotiv, Munitić je gajio prezir prema bilo kakvim taborima. To su mogle jedino osobe hipertrofiranog individualizma.
Još uvek se sećam njegovog gostovanja kod Olje Bećković u "Utisku nedelje". Posle toga sam prestao da gledam tu emisiju. Gospodin Munitić je te večeri, gospodstvenošću i erudicijom koju je retko ko imao među domaćim intelektualcima, potvrdio svima nama da nema potrebe da gubimo vreme uz TV gledajući mediokritetske kreature srpske političke scene i slušajući gluposti o kojima se deceniju i po razglaba u sličnim Talk Show emisijama.
Poslednji put sam ga video na Sajmu knjiga prošle godine. Bilo mi je drago što dišemo isti vazduh, delimo isti grad i gajimo plemenitu strast prema kinematografiji. Prema svedočenju bliskih prijatelja bio je beskrajno duhovit, dečački radoznao i nepomirljivo oštar prema onima koji kvare srž umetničkog zanata. Do kraja je zadržao onu neiskvarenu uzbuđenost ispred pokretnih slika, govorio da ga i posle nebrojeno odgledanih filmova, raduje svaki odlazak u bioskop ili ubacivanje DVD-a u plejer.
Jedina njegova krivica, koju mu zluradi deo čaršije nikada neće oprostiti, sadržana je u izreci palanačke presude i glasi: KRIV ZBOG POPRAVLJANJA PROSEKA.
Večna ti slava gospodine Ranko!
Ko god bude pozelio da sazna nesto (bilo sta, a da je konkretno i tacno) o eks Yu filmu - morace da procita Ranka Munitica. On je enciklopedija domaceg filma tog doba. Vrsni filmofil i esteta.
ОдговориИзбриши