GODINE KOJE SU POJELI SKAKAVCI

Who the fuck is Hugo Rafael Chávez Frías? Diktator ili demokratski predsednik? Novi heroj ili još jedna diktatorska njuška? Naime, fascinantna je činjenica da je predsednik Venecuele Ugo Čavez imao neki TV show maraton gde je trebalo da odgovara na pitanja naroda i intelektualaca iz svih država Latinske Amerike. Kada je čuo da će biti, jedan na jedan, sa peruanskim piscem Mario Vargas Ljosom, Čavez je odustao. Zašto se uplašio sučeljavanja sa jednim piscem? Šta je to što je Ljosa mogao da pita Čaveza a ovaj ne bi mogao/umeo da odgovori?Možda bi odgovor bio lažan, kao što je i svaka utopija lažna, od globalističke do antiglobalističke. Zašto je odustao? Je l to izraz njegove samovolje i nepoštovanja drugačijeg mišljenja, ili je u pitanju strah? To su neka pitanja na koja bih voleo da znam odgovor.



Čavez je poručio Ljosi da će se sa njim konfrontirati kada bude postao predsednik Perua. Ma jašta! Šta ima on debatovati sa Ljosom!? Na noge mu dolaze Šon Pen i Kusta, menja Ustav kako mu se ćefne, svi antiglobalisti Evrope ejakuliraju nad njegovom slikom. Kažu, vratio je duh revolucije i oživeo Če-a. Hm...moram priznati da sam skeptičan prema ljudima koji pokušavaju da restauriraju jednu ideologiju, koja je za sobom ostavila milone leševa. Sa tim se ne treba igrati. Kapiram da su SAD pre X godina sele na grbaču Latino svetu. To rade svima. Ali to ne znači da će komunizam u postmodernom obličju uspeti da pobedi fašizam (američki imperijalizam)u postmodernom obličju. Zar ništa nisu naučili iz istorije?!

Mario Vargas Ljosa je pisac koji je šezdesetih, kao i svaki mladić revolucionarnog duha, podržavao Kastra i kubansku revoluciju, ali je posle njenog ostvarivanja postao žestoki kritičar iste. Kada je shvatio da je revolucija donela još veću bedu, siromaštvo i ukidanje slobodnog mišljenja, Ljosa se okrenuo protiv. Iz iskustva je poznato da su jeretici iz sopstvenih redova najopasniji. Danas je u svetu postavljena jedna lažna dualistička podela. Ako nisi za Čaveza, onda si za Ameriku. To ti je, kao ono kod nas, ako kažeš nešto protiv Kuste, odmah si član LDP-a, ili ako nisi kojim slučajem odgledao teniski meč Noleta Đokovića, sigurno je da si pobornik nezavisnog Kosova. Jasno je da su svetini uvek bile potrebne dve strane medalje. Takav im je mentalni sklop. Ne vole da razmišljaju. Ali za svaki slučaj se treba ograditi i ne treba puštati u etar svakakve poruke. Zato je Ugo rešio da iskulira Ljosu. Šta ako ga ovaj pita nešto škakljivo? Kako će odgovoriti smisleno, a da mu u ustima ostane ukus pobede? Znao sam jednog diktatora koji je isto tako, početkom devedesetih, odbio da se suočava sa intelektualcima. Vladao je više od deset godina, pa ga je narod motkama najurio. Umro je u Ševeningenu.

Nama ostaje samo da se pitamo kako se osećaju Kusturica, Šon Pen ili Nikita Mihalkov (koji su nesumnjivo veliki umetnici) dok jedu i piju sa nekim diktatorom, a samo par kilometara od njih, u nekom zatvoru, umire neki mladić koji je, recimo, napisao roman o "godinama koje su pojeli skakavci". Doduše, neće oni biti prvi, a ni poslednji koji su to radili. Isto tako je onomad veliki irski pisac Bernard Šo išao kod Staljina da otkriva čari komunizma. I on je verovao da će jednog dana Amerika i Engleska biti zemlja proleterska. Njihova "naivnost" i romantičarski zanos u loženju na "borce" protiv Novog Svetskog Poretka i kapitalizma, ostavlja za sobom obrise sebičluka i vonj neviđenog bezobrazluka, jer svi oni iz jednog konformističkog položaja zapadnjačke fotelje sede i dive se, dok ljudi koji žive u toj zemlji skapavaju od gladi po kazamatima i nemaju elementarna ljudska prava. To je za preispitivanje. A što se tiče Ugo Čaveza, njega ostavljam istoriji. Još uvek mi nije skroz jasna ta latino priča. Znam samo da imaju sjajnu književnost, odličan fudbal, očajne telenovele i priču o vrhunskom kokainu, dok se sve ostalo što je suštinski bitno za čovečanstvo nalazi u nadignutom Qrčiću onog mladunca koji je natego maćehu u Ljosinom remek delu "Pohvala pomajci".