Prošla su vremena takozvanih novogodišnjih balova. Do devedesetih je "balove" organizovalo skoro svako preduzeće koje je držalo do sebe. Doduše, tu su se guzila i raznorazna udruženja, od lovačkih i ribolovačkih društava, do udruženja filatelista, šahista i autoprevoznika. Zakupi se hotelska sala, angažuje orkestar i zabava može početi. Moja kuća se nalazila odmah pored jednog hotela u kojem su se održavale takve manifestacije. Bio sam klinac, radoznao i jebeno dosadan, tako da sam uvek gledao da ispratim makar delić te priče. Novogodišnji balovi o kojima pričam, nisu se održavali 31.decembra, već nekoliko dana ranije. To je bila neka vrsta zabave za zaposlene, nešto što se danas, u srpskom neokapitalističkom novogovoru zove TEAM BUILDING.
Orkestri su svirali hitove Tozovca, Tome Zdravkovića, Silvane Armenulić, Duška Lokina, sa blokovima u kojima se igralo kolo (obično užičko), i onda ste sa ulice mogli da vidite sve te lepršave ondulacije džirlo žena, koje su još početkom decembra zakazivale termin kod svojih frizerki. Svaka od njih je imala šansu da bude proglašena za drugaricu-gospođu sa frizurom večeri. Novogodišnja lutrija je, uz vinjak, prasetinu i špricere, bila sastavni deo novogodišnjih balova. Drugovi direktori su nazdravljali drugovima i drugaricama radnicima, koji su podizali čaše od dva decilitara, trudeći se da ne sruše ispred sebe vaznu-bokal sa plastičnim karanfilom. Mnogi penzosi iz mog kraja, često u parku ispred zgrade lamentiraju nad tim vremenima. Kažu da su to bile najlepše godine njihovog života. Kažem im da je dobro to što je bar jedna generacija u ovoj zemlji imala "najbolje godine svog života" iako cela ta priča sa novogodišnjim balovima izgleda smešno i karikaturalno. Oni mi ništa ne kažu. Ćute i nastavljaju svoju partiju šaha.
Pokušavam da se setim, kada sam poslednji put video da se jedan takav novogodišnji bal odigrao u hotelskoj sali kraj moje kuće, i sve mi se čini da je to bilo negde 1992.godine. Već tada je cela manifestacija mutirala u nešto, što nije slutilo na dobro. Više se nisu pevale pesme pomenutog Tome, Silvane i Tozovca već su himne večeri bile pesme "Srpska se truba s Kosova čuje" i "Sprem'te se sprem'te". Ratno ludilo je počelo da se zahuktava, dok su nam kriza i nemaština dahtale za vratom. Bilo je vreme da se odjavimo, što smo nesvesno i uradili. Novogodišnji balovi u navedenom obličju danas predstavlju deo prošlosti. Vremena su se promenila, tako da je sve to i logično, ali nije zgoreg podsetiti se takvih fenomena, jer su to ipak fusnote istorije jednog vremena koje smo zajedno živeli na ovim prostorima.
Mislim da se grdno varaš da takvi prednovogodišnji balovi više ne postoje. Možda samo ne postoje u tom obimu kao nekada.
ОдговориИзбришиU mnogim državnim firmama i dan danas neguju duh tih starih vremena, kako u svom organizacionom obliku, tako i po pitanju tih muzičkih svečanosti za kraj radne godine.
Moguce da postoje jos uvek, ali smem da se kladim da nemaju vishe shmek koji su nekada imali.Pozz Alxsabo i zelim ti puno dobrih postova i u 2010.
ОдговориИзбришиHvala na želji, takođe i ja tebi isto želim, a
ОдговориИзбришиnek je svima srećna i berićetna Nova godina :)
kod moje bake u firmi (ona je radila u Carini), imali su isto par dana pred Novu godinu proslave na koje si mogao da dovedeš porodicu. sećam se rol viršlica (onih skroz malih) a posle su nas vodili na dodelu paketića, bilo je gala - velika svečana sala, kostimiran Deda Mraz, gomila dece... ne znam dal sad u firmama imaju taj običaj
ОдговориИзбришиkristina