NEGATIVCI TRČE POČASNI KRUG

Pre par dana sam iz čiste radoznalosti odgledao američki film "Hunting Party" Ričarda Šeparda, pošto sam pre toga pročitao sjajnu recenziju na blogu Chetnixploitation. Moram priznati da znam za gomilu Pentagonovih filmova koje Amerikanci vrlo rado koriste u medijskom ratu sa ostatkom sveta, ne bi li ostvarili svoje ciljeve vezane za određeno parče zemlje. To su onomad, za vreme hladnog rata, radili sa Rusima, a posle su se igrali u zavisnosti od interesa. Bosna je bila vrlo aktuelna, a čuo sam da se kroz takve filmove provlačilo i Kosovo. Elem, posle ovakvih filmova u kojima su The Serbs glavni negativci u meni se rađaju inat i bes koji bi tako rado natrljao na nos nekom anglosaksonskom đubretu od krvi i mesa koje bi sa nadmene visine da mi soli pamet.

Inače u filmu je "glavni dasa" Ričard Gir, jedna od najjadnijih i najkarikaturalnijih pojava u američkom filmu od devedesetih na ovamo. Taj čovek je jedino na početku karijere napravio par odličnih uloga, a onda je počeo da se loži na Dalaj Lamu (kao svaki duhovno isprazni zapadnjak), ljudska prava i ostale politički korektne new age simulacije. Dakle, Ričard Gir je novinar-izveštač sa ratišta koji se zaljubljuje u Muslimanku koju ubijaju zli Srbi i onda on ceo film juri nekog lika koji je glavni zločinac, a pritom mu pomažu prijatelj Jevrejin i kamerman-crnac. Da monstruoznost bude veća, zlikovci su i srpske babe i srpska deca. Sve smrdi na podeljene uloge koje su svima poznate i političku korektnost koja izaziva mučninu praćenu dijarejom.

Da se razumemo, nemam nameru da relativizujem ratne zločine počinjene na teritoriji bivše SFRJ, jer se u iste razumem kao Mara u kriv.... Zna se ili se pretpostavlja koliki je greh Srba, koliki je greh Muslimana, i koliki je greh Hrvata (ovde ne generalizujem, već prvenstveno mislim na komandnu odgovornost sve tri strane) Niko iz cele ujdurme nije izašao bez krvi na rukama, ali isto tako dok je trajalo to bezumlje, postojalo je mnogo ljudi koji su se borili protiv istog i koji su pretrpeli raznorazna sranja, ne bi li osvojili parče slobode i izgurali priču kojom vlada zdrav razum. Ti ljudi su takođe Srbi, ima ih mnogo, i isti zaslužuju poštovanje (naravno, ovde ne ubrajam ratne huškače i profitere koji se kriju po desničarskim partijama, a bogami i liberalnim (vidi pod prof. Samardžić), kao ni antiratne profitere koji i danas postoje i kukumavče svoje NGO žalopojke). Ne shvatam zašto neko želi da mi kao pripadniku srpskog naroda nametne osećaj krivice za nešto u čemu nisam učestvovao. Isto tako znam da u svim tim zločinima nisu učestvovali niti Đole, niti Siros, niti Miša. Da ne pominjem generacije rođene devedesetih. Da li bi oni trebalo da budu kažnjeni zbog nečega što je uradio neki tamo psihopata u uniformi?! Uostalom, u tom ratu je bilo i izuzetno časnih ljudi kakav je npr. general Trifunović tako da se ne može i ne sme ništa generalizovati jer ništa nije crno-belo.

Elem, samo sam hteo da kažem da je ružno blatiti bilo koji narod. Zaista mislim da nijedan narod ne može biti generalno loš. Zbog toga me takve kvalifikacije vređaju. Uvek sam voleo ljude koji se kritički odnose prema svojoj državi i svom narodu. Takve kritike su potrebne i trebalo bi da deluju stimulativno. Takođe mislim da je sjajno kada je neko ironičan na svoj račun i kada zabode prst u oko nacionalnim zabludama svog naroda, ali tom prilikom mora da bude ispunjen samo jedan preduslov, a to je da je taj čovek-kritičar poreski obveznik i građanin Srbije. Kada to radi stranac, takvo ponašanje smatram nedostatkom kućnog vaspitanja. Kako ne bih sada da pričam opširnije  o Crnjanskom, Andriću, Tesli, Pupinu, Milankoviću, Pekiću ili Mihizu, za sam kraj i poentiranje želeo bih da se setimo Živorada Žike Mitrovića koji je snimio jedno od najvećih remek dela srpske kinematografije.