Američki grafiti

Džordž Lukas je 1973.godine snimio "Američke grafite", jedan od najpoetičnijih filmova Novog Holivuda, koji je uspeo da reprezentuje priču "velikih i složenih strasti, ljudi koji raščišćavaju vlastita osećanja u vihoru socijalnih okolnosti" kako je to lepo primetio Hrvoje Turković (Svetlo u tami-Novi Holivud).

Ovaj osvrt na Lukasovo remek delo nema ambiciju da bude smatran filmskom kritikom ili ozbiljnim esejom, već predstavlja želju da se sa čitaocima podeli impresija ličnog doživljaja jednog filma, koji je na malo ljudi koje poznajem ostavio poprilično jak utisak. Elem, u dosadašnjem filmskom stvaralaštvu Holivuda, koje je na potpisnika Jorgoslovlja prouzrokovalo sanjalački pristup kinematografiji, postoje samo tri filma koja su doživljena kao dela sa čijom atmosferom je moguća potpuna identifikacija. Prvi je film "It's a Wonderful Life" (1946) velikog Frenka Kapre, drugi je film "The Last Picture Show" (1971) Pitera Bogdanoviča, i treći je Lukasov film "American Graffiti" (1973).

Radnja sva tri filma je smeštena u male američke gradiće, a moja opsednutost takvim temama i ambijentom "sveta u malom" je razumljiva, jer sam i sam odrastao u jednoj maloj srpskoj varoši. Zahvaljujući sopstvenoj uobrazilji uspeo sam, da od svog rodnog mesta, stvorim mitski Broostock-Texasville-Modesto u kojem su maturanti pred odlazak na studije rešili da podvuku crtu i utvrde bilans stanja iz gimazijskih dana. Bilo je tu previše slomljenih srca, ali i dobrih startnih pozicija za kretanje od nule. Jbga, sve je lako kad si mlad, bol se zaboravlja ali frustracije ostaju.

Dakle, radnja filma se dešava 1962.godine u toku jedne noći, poslednje letnje noći grupe tinejdžera pred odlazak na koledž. Protagonisti priče su trapavi Terry Fields, malograđanin Steve Bolander i njegova djevojka Laurie Henderson, njen brat Curt, mehaničar-proleter John Milner. Sve vreme ih prati mitski-sveprisutni DJ Wolfman Jack koji pušta "izbezumljujuće" rock and roll hitove iz tog perioda. Tokom cele priče možete čuti pesme poput "Rock Around the Clock" Billa Halleya iz 1955. godine, Plattersovih "Only You" i "Smoke Gets In Your Eyes", "Sixteen Candles" od Cretsa, kao i "Johnny B.Goode", klasični rock'n'roll standard Chuck Berryja. Takode, Wolfman Jack pušta u etar "Runaway" Del Shannona i nezaboravnu sjajnu pesmu "Crying In the Chapel" Sonny Tilla & Oriolesa. Da je tada postojao soundtrack kao forma, takva ploča bi danas bila klasik.

Kada sam prvi put odgledao ovaj film desilo mi se ono o čemu je sanjao svaki klinac, zarobljenik realnosti jugoslovenske (danas srpske) svakodnevnice. Poželeo sam da uđem u film i zauvek ostanem u jednom imaginarnom svetu gde mladići sa zulufima i rokabili frizurama gube nevinost sa šarmantnim devojkama na zadnjem sedištu kamioneta u otvorenim bioskopima, gde se mačizam meri pesničenjem i dodavanjem gasa, gde se niko ne libi da pokaže emocije, ma kakve one bile. To su bile šezdesete. Periklovo doba XX veka. Šteta što je svet u međuvremenu umro. Laku noć!