Where are you going Mr Kostic?

Pre par dana sretoh B., svog starog prijatelja iz studentskih dana. Upoznao sam ga u studentskom gradu negde pred bombardovanje 1999.godine, preko nekih zajedničkih poznanica koje su u to vreme bile nešto najlepše zbog čega je vredelo živeti u studentskom novobeogradskom selu. Inače, moram priznati da sam tada mrzeo domsku atmosferu koju su "krasili" nabildovani difovci iz Sjenice, Berana i Bijelog Polja, štreberke u trenerkama i papučama, kao i mladići sa dugom masnom kosom koji su po žicama akustičnih gitara prebirali hitove grupe Van Gogh, Generacije 5 i Osvajača. Ceo taj ambijent je bio isuviše depresivan za mene, ali sam dosadu i banalnost svakodnevnice ubijao ispijanjem piva sa nekolicinom srodnih duša koje sam upoznao negde usput. Jedan od njih je bio i B. koji je u to vreme bio veoma uspešan student ekonomije, za razliku od ostatka ekipe (čiji sam član bio) koja je predstavljala poslednje mohikance večitog studiranja. Svi smo bili nadomak toga, da nam roditelji povuku finansijska sredstva i da se vratimo u naše varošice žigosani kao propali studenti. Srećom ili nesrećom, sve nas je Bog sačuvao, pa smo završili te jebene škole i postali još veći debili. Ušli smo u diskoteku u kojoj važe ista ona pravila koja su postavili nabildovani difovci, samo što su malo sofisticiranija, a suštinski su isto sranje. No, to je neka druga priča.

Elem, B. nisam video dobrih deset godina. Putevi su nam se u međuvremenu razišli. Reče mi da je posle promena počeo da radi za neku stranu banku. Oženio se, kupio stan i besan auto. Kao uspešan ekonomista prelazio je iz firme u firmu. Plata je bila sve veća, sloboda sve manja.

"Potpuno sam podilkanio"-reče mi B. "Uhvatila me potrošačka groznica. Kupovao sam markirana odela kao sumanut, uplaćivao letovanja u januaru na najegzotičnijim destinacijama, hranio se isključivo po skupim restoranima. Čak sam imao i ljubavnicu. Polako sam počeo da se pretvaram u monstruma koji krompire i prazi luk u plastificiranim pakovanjima kupuje u Merkatoru. Shvatih da je vrag odneo šalu! Kad smo bili studenti bili smo potpuno bez para,a bili smo srećni. Sećaš se kako smo žickali bonove i kintu za pivo? Jebote, pa izlazili smo stalno; pa sve one devojke sa kojima smo u sobi 212 preslušavali kasete sa svežim albumima nasnimljenim kod lokalnih rokenrol dilera koji su nekim tajnim putevima nabavljali sve ono o čemu su naši heroji pisali u časopisu "X Zabave". Ipak su to bila lepa vremena. Zadovoljavale su me male stvari. Razmišljajući o tome, shvatio sam da me posao koji radim ne ispunjava. Bio sam duboko nesrećan. Kao što sam ti rekao, prvo sam radio za jednu nemačku banku, zatim za neke Holanđane, a potom sam prešao kod konkurencije iz Austrije. Radno vreme od 9 do 5, a najčešće se ostaje do osmice-devetke. Jednom me u 18h sačekao Švaba na vratima i pitao me :Where are you going Mr Kostic? i tu mi pukne film. Oteram ga u pičku materinu i dam otkaz. Rešio sam posle toga da ne radim ništa narednih šest meseci. Imao sam solidan štek, ali žena mi potpuno popizdela, pa sam zarad sklada u braku našao kompromisno rešenje i počeo da radim u jednoj osnovnoj školi u Grockoj. Imao sam platu od 300 evra i duševni mir. U slobodno vreme sam svirao bubnjeve i išao na pecanje. Naravno, ubrzo sam se razveo kako to priliči jednoj petparačkoj melodrami-sapunici, jer moja žena je shvatila da je više volela moj status nego mene. Bila je tipična razmažena malograđanka iz kruga dvojke. Dete bogatih roditelja. Nije mogla da podnese činjenicu da joj muž bude  neki tamo običan lik. Mada, moram priznati da je mene u tom periodu bilo teško voleti. U međuvremenu sam se ponovo spanđao sa devojkom iz srednje škole. Našli se preko fejsbuka. I ona je iza sebe imala jednu propalu vezu i nekoliko zaraslih rana. Ponovo se rodila ljubav. Počeo sam da dišem. Osećao sam se kao dečko. Budio se sa osmehom. Prodao sam automobil i kupio motor. Čoper! Isti onakav kakav su vozili Denis Hoper i Piter Fonda u filmu "Easy rider". Posle toga smo se odselili kod mene u Zrenjanin. Odnosno, sredio sam napuštenu dedinu kuću blizu Perleza i počeo da gajim kokoške-nosilje. Takođe sam se povezao sa drugarima iz srednje škole. Ponovo smo napravili bend. Sviramo country, kao pravi paori."

Stajao sam, pomalo zbunjen, sa divljenjem slušajući priču mog starog prijatelja B. Čovek je imao muda da prelomi i da kaže: MARŠ U PIZDU MATERINU! Neka...neka biznismeni piju moje vino. Daleko im lepa kuća.

Mnogi su njegov izbor okarakterisali kao znak slabosti i kao krajnje infantilni čin. Za mene je B-ov potez herojski. Mnogi su od nas kao B., ali smo svi zarobljeni u malograđanskim kalupima koje nam nameće ovaj usrani svet u kojem živimo. Svi smo robovi forme. Savremeno društvo je zrelo za duhovnu revoluciju. Čovek uvek prekasno shvati da se zajebo, a posle jebanja nema kajanja. To je pametno zaključio neko iz našeg naroda.