EJ ŽIVOTE

Ne mogu saberem ni kolko je vremena prošlo od kad sam saranila Tadiju. Ubio me Bog ‘ko znam. Bilo negde uoči Božića posle rata. Onog velikog rata. Taman se sve stišalo. Nemci otišli. Tadija se vratio iz šume i počeli smo ponovo da živimo ko svaka porodica. Fino smo se slagali, iako je voleo često da dovaća rakiju. Al mu đavo nije dao mira, te se posvađo s onog Radišu iz Graševaca, znaš na kojeg mislim. Taj ti je radio za Udbu, a moj Tadija isto bio prvoborac, al bio naopak, Bog dušu da mu prosti, voleo nešto da zakera vazda. Kaže mi jedared da ga boli nepravda I da neke stvari nemož da gleda. Ja mu velim, crni Tadija man‘ se politike, no gledaj kako ćemo ovu decu da izvedemo na put. Al džaba! Tvrda glava bio, lebarnik mu poljubim. Sve nas zbog svoje ćukovine zavio u crno. Jedne večeri došli po njega. Bio tu i Radiša, sa onog Čilu što mu unuk uči s tobom. Joj, poganih li dušmana. Kumila sam ih, molila, plakala, al džaba…odvedoše ga te noći. Nisam znala dugo šta je s njim. Reče mi foto Dulina gospoja Milka, jedared na pijaci u Brusu, da je bio zajedno s njenog muža u zatvoru u Kruševcu, te da su ih posle nekoliko dana razdvojili. Sedela sam svako veče s decu i čekala ga da se pojavi na vratima . Plakala sam i molila Boga da ga sačuva. Nije mi ga sačuvo. Ubili ga dušmani. Vlasta iz Brzeća mi reko da su mog Tadiju streljali ko pseto u selu Mačkovac I bacilli ga u neku jamu za gašanje kreča. Tu ga zatrpali. Ma to bilo negde 1948… jes bogami…ja mu palim sveću svake nedelje…dobar mi bio Tadija…mučenik…

Posle toga sam, neko vreme, s decu sišla iz Vlajkovaca u Brus, de sam radila ko švalja u Jeličicku kuću. Oni bili fini ljudi…gospoda…I na nji su se nešto navrzli zbog politike…šta ti ja znam…sve neki ološ udario…Tu sam upoznala Stanka…on pravio lebac u pekari…nije mu smetalo što sam udova…prihvatio je lepo decu..i oni su njega brzo zavoleli. Venčali smo se i otišli da živimo u Jagodinu. Ja se preudado, tako da me malko bilo sramota od svetine, te sam predložila Stanku da odemo u Jagodinu. On je tamo u jedno selo imao pravo da koristi kuću I imanje koje mu ostavio stric, s tim što posle njegove smrti sve ima da pređe na Jelicu, njegovu sestru od strica iz Ćuprije. Pola mu uzela država, al ostalo bogme lepo parče. Tu smo se lepo smestili. Ubrzo se rodila Slavica, a posle toga i Steva. Stanko je našo bolji poso. Zaposlio ga neki rođak ko konduktera na Autobusku stanicu u Jagodinu. Radio je vredno siroma, i požrtvovan bio, al umro od srca kad se vraćao kući s posla, jedan dan. To bilo 1958.

Kuću i šta ću, s četvoro dece, njegova sestra došla na selo i rekla nam da moramo didemo negde…više nismo mogli da ostanemo tu. Nisam imala drugog izbora no da potražim Jovana. Nisam ga videla od kad smo bili deca. Njegova majka je bila rodom iz mog sela, ali su svi živeli u Aleksandrovcu. On je kao dete dolazio da obilazi babu. Ko deca smo se igrali dok ja nisam počela da se devojčim, a on da se momči. Bio je lep. Najlepši. Na jednom vašaru, na Sv.Iliju, igrali smo kolo. Držala sam ga za ruku i drhtala ko prut. Primetio je to. Bio je fin. Gradsko momče. To veče me poljubio. Nikad posle toga nisam osetila ništa tako lepo. Jovan je bio moja prva ljubav.

Našla sam ga u Župi. Bio je oženjen I imao je dve ćerke. Pomogo mi je, al me više nije gledo ko ono devojče koje je ljubio nekad. Primetila sam to. Našo nam je smeštaj u Kožetinu, kod nekog kafedžije, kod kojeg sam počela da radim ko kuvarica. Dao mi je malko para dok ne stanem na noge I reko mi da mu javim bilo šta da mi treba. Jasno mi bilo da smo mi dva sveta. On školovan i lep gospodin, ja seljanka koja je nekad bila lepa. Nema veze što me nikad nije voleo. Dobar je čovek…pomogo mi kad mi bilo najteže…nikad mu nisam rekla da ću onaj poljubac čitav život da nosim u srcu. Nek bude tako do kraja…biće to tajna zauvek zakopana.