U zadnji čas - Igor Mandić

Igor Mandić je za mene, pored Bogdana Tirnanića-Tirketa, najznačajnije "novinarsko" pero sa prostora one Jugoslavije. Uvek je pisao oštro, zanimljivo i beskompromisno. Danas nema takvih faca među kolumnistima srednje i mlađe generacije. Mandić je i dalje poslednji preživeli mohikanac "starozavetne škole" koja svojim suštinskim modernizmom može da posluži kao primer mlađim generacijama koje pokušavaju da se bave novinarstvom. Tirke je jednom napisao kako mu je Danilo Kiš rekao da je problem svakog pisanja samo to pisanje i ništa više. Kiš je bio jedinstven i trebalo bi mu bez rezerve poverovati, ali ipak bih danas kao još jedan problem samom pisanju dodao i političko ideološku dimenziju koja ga prati. Ne volim kada naletim na mlade talentovane ljude koji se oštre na ideološkim glasilima poput NSPM ili E-novina. Imam utisak da se više trude da udovolje gazdi, nego da izraze svoj lični stav. Na one koji imaju zakržljali moralni sklop, takvo tezgarenje ne ostavlja nikakve posledice, ali na one koji još uvek nemaju izgrađenu moralnu muskulaturu takvo lutanje može ostaviti trajne frustracije. Naravno, uvek će imati pravo na iskupljenje, ali trebalo bi im objasniti da samobičevanje nije neophodno. Elem, zapravo ovim uvodom želim reći da današnje novinarstvo polarizovano između neo-levice i neo-desnice predstavlja sužen prostor za delovanje individualistički nastrojenih pojedinaca. Ali da ne kukumavčimo mnogo, za razliku od pre dve ili više decenija, danas postoje blogovi i svako može pisati šta želi. Da li će se od toga ovajditi, čisto sumnjam, ali opet svako ko sedne da piše blog, ne radi to radi neke vajde, već što ga sam đavo tera da izbaci iz sebe sve što ga tišti ili raduje. Da podeli sa nekim svoju misao.

Moja misao večeras je okrenuta knjizi Igora Mandića "U zadnji čas" koja predstavlja autobiografski reality show i nastavak prve knjige Sebi pod kožu (koju nisam čitao). Naime, kao što rekoh na početku, Mandić je moj omiljeni individualac hrvatske javne scene, koji ne daje pardona mediokritetskim stavovima tamošnje kvazi elite.

U ovoj knjizi Igor Mandić surovo i beskompromisno beleži pedeset godina svog života i rada sa osvrtom na događaje, ljude i sitne detalje koje knjizi daju nešto više od obične autobiografije. Posebna vrednost je u tome što nije štedeo ni sebe ni druge. Posebno zanimljiv deo je onaj koji se odnosi na konstantne momente represije države naspram mislećeg pojedinca, koji će i najvećeg jugonostalgičara uveriti da se samozavaravao ili se još uvek samozavarava. Nikada nije bilo zlatnog doba, niti će ga ikada biti. Ja sam tu iluziju, malo pre čitanja ove knjige, izbacio iz svoje glave. Moja jugonostalgija se svodila samo na jedan kulturni prostor koji se trideset godina veoma kreativno rušio. Devedesetih je potpuno srušen uz zvuke nihilističke distorzije. Danas su ostali samo zaperci koji su čista obmana. Jedna grana zabavne industrije.

Igor Mandić je čovek koji je svima priznao da je imao tri oca. Biološkog (svog oca), ideološkog (J.B.Tito), i kulturološkog (Miroslav Krleža), i svu trojicu je, frojdistički uobičajeno, morao da "ubije" da bi postao ličnost. To je vešto izveo jako davno i postao to što jeste. Ovo je jedna divna knjiga koja se svojom snagom i iskrenošću može meriti sa Hjustonovom "Otvorenom knjigom", Vadimovim "Memoarima đavola" i Mihizovom "Autobiografijom o drugima".