Među ljubiteljima oštrijeg zvuka i underground rokenrola neguje se poseban vid prezira prema nečemu što se zove muzika za liftove. Naravno, taj podžanr je naširoko poznat u razvijenom evro- anglosaksonskom i azijatskom svetu, jer tamo ljudi imaju moderne liftove u kojima, između ostalog, možeš da slušaš i muziku dok se voziš. Kod nas se ovaj običaj praktikuje u nekim stranim predstavništvima i (pretpostavljam) hotelima A kategorije u koje odsedaju bogati i uticajni stranci. Muziku sigurno nećeš čuti u liftu solitera 45. Bloka. Dakle, muzika za lifove je nešto što se ne uzima u ozbiljno razmatranje. Lake note koje služe ubijanju vremena na putu od prizemlja do četvrtog sprata. Ljudi koji zastupaju taj stav, potpuno su u pravu, mada, u međuvremenu se pojavio jedan podžanr koji je grozniji od muzike za liftove, a zove se Lounge Music. Pušta se u hotelskim holovima i čekaonicama nekih ekskluziv ordinacija. E to je baš grozno i zaslužuje prezir, ali postoji jedna stvar o kojoj se mora voditi računa. Ta stvar se odnosi na to koga smemo strpati u taj koš prilikom diskvalifikacije, a koga ne smemo. Ljudski je grešiti, a greške se praštaju pošto ih ljudi priznaju. Tako sam jednom „oprostio“ svojoj staroj prijateljici kada je Burta Bacharacha olako diskvalifikovala strpavši ga u istu kantu sa kompozitorima muzike za liftove. Burt Bacharach je sve, samo nije kompozitor muzike za liftove. Grešna vam duša!
Burt Bacharach je najznačajniji kompozitor (festivalske) evergreen pop muzike XX veka. Čovek koji je napisao neke nezaboravne melodije koje su mnogim pevačima pomogle da postanu prave zvezde. Komponovao je pesme koje su izvodili Dusty Springfield ("The Look of Love" from Casino Royale), (a cover of Dionne Warwick's "Wishin' and Hopin"), Cilla Black (a cover of Dionne Warwick's "Anyone Who Had A Heart"), ("Alfie"), The Shirelles, The Beatles ("Baby, It's You"), The Carpenters ("(They Long to Be) Close to You"), Aretha Franklin, Isaac Hayes ("Walk On By"), B.J. Thomas ("Raindrops Keep Falling on my Head"), Tom Jones ("What's New, Pussycat"), Engelbert Humperdinck ("I'm A Better Man"), The Stranglers, The Drifters, Jack Jones ("Wives and Lovers"), Jackie DeShannon ("What the World Needs Now is Love"), Gene Pitney, Herb Alpert, ("This Guy's In Love With You"). Sarađivao je sa eminentnim jazz muzičarima, a veliku naklonost ka njegovoj muzici gajili su i umetnici poput Toma Waitsa i Elvisa Costella, što nikada nisu skrivali. Za mene je Burt čovek koji predstavlja simbol velegradske X-mas and Happy New Year atmosfere. Obično ga uz Franka Sinatru najviše slušam u tom periodu i moram priznati da mi njegova muzika život čini lepšim. To je više nego dovoljno.
Osim toga Burt Bacharach je gospodin čovek. Uspeo je da osvoji srce glumice Angie Dickinson i bude sa njom u braku neko vreme. To nije mala stvar. Angie je bila riba i po. Najbolje noge celuloidne trake. Njegov veliki uspeh vezan je i za saradnju sa holivudskom ikonom Marlene Dietrich i njen čuveni koncert na Broadwayu iz 1968.godine.
Gledao sam pre desetak godina jedan sjajan film koji se zove “Grace of my heart” i koji je inspirisan biografijama ljudi koji su stvarali pop muziku XX veka (film je režirala Allison Anders-topla preporuka). Mislim da je tu najvernije oslikan background iz kojeg je kao stvaralac potekao Burt Bacharach. Zato pazite koga ćete ubuduće izbaciti iz igre etiketirajući ga kompozitorom muzike za liftove. Može se desiti, kao u mom slučaju, da vas posle toga neko smesti u lift za gubilište.
Za kraj slušamo ( i gledamo) njegovu najslavniju kompoziciju iz filma Butch Cassidy and the Sundance Kid.
Нема коментара:
Постави коментар