субота, 02. октобар 2010.

Do poslednjeg daha



Prva verzija je dugo bila rezervisana za kevu i ćaleta. Film njihove mladosti. Ali iver ne pada daleko od klade. Matori je to provalio i navuko me na filmove. Navuko me na bisokop. Magiju mraka i projektora. Najplemenitiju zabavu modernog doba. To nije bilo teško. Pokazivao sam sklonost ka takvom navlačenju. Voleo sam priče, voleo sam slike, voleo sam „priredbe“, plašio se dosade. To je bilo dovoljno.


O prvoj verziji sam puno slušao, pre no što sam je prvi put odgledao. Znao sam priču i slutio da je reč o prvorazrednom filmskom doživljaju. Nisam se prevario. Zaista je bilo magično iskustvo. Pariz koji najavljuje šezdesete. Harizmatični Belmondo kao antiheroj. Cigarete, kafeterije, ulice velegrada, predivna Džejn Siberg. Bio sam pubertetlija, koji je želeo da pogleda što više filmova i pokupi što više fora za muvanje riba. Lično, nikada posle toga nisam postao ljubitelj Godarove estetike, njegovih brzih kadrova i minimalističkih dijaloga, ali prvenac je bio upečatljiv, jer se zahvaljujući roditeljima provlačio kroz moje odrastanje kao neki poseban i veoma cenjen mit . Veći deo ostatka njegovog opusa, odgledao sam u Kinoteci kao student. Dopalo mi se dosta toga, ali bliži su mi Trifo, Melvil i Šabrol.


Kao što rekoh na početku, znao sam priču jer sam pre originala odgledao verziju koja je opet pripadala malo starijima od mene (ali ne mnogo) a koja je na mene ostavila tako jak utisak, da je to za mene dugo bio neprevaziđen ljubavni film. Mada, kada malo bolje razmislim, još uvek je neprevaziđen, iako mnogi smatraju da ovaj film nema neku vrednost (Tarantino se u ovom slučaju slaže sa mnom). Ovu verziju je režirao Džim MekBrajd i ista predstavlja jednu rokenrol fantazmagoriju u kojoj je Belmonda zamenio Ričard Gir, a Džejn Siberg je odmenila Valeri Kapriski. Da se razumemo i Gir i Valerija Kapriski su daleko od harizme koju imaju Godarovi junaci, ali te boje, to loženje na Srebrnog letača, ta muzika i čarobna džuboks estetika, scene vođenja ljubavi (uz Elvisa), čine ovaj film posebnim, bar što se mene tiče. Balans između evropskog arta i kalifornijskog kiča ovom delu daje poseban „patos“ koji na samom kraju rezultira vrhunskim bioskopskim doživljajem i posle odslušanog Džerija Li Lujsa sa odjavne špice završava se paljenjem cigarete i izlaženjem iz bioskopa sa osmehom na licu.

4 коментара:

  1. Meni se više sviđa novija verzija. Promašio sam žicu za noir jbg.

    ОдговориИзбриши
  2. Zapravo u verziji iz 1960. igra Žan Pjer Melvil, koga si pomenuo. :)

    ОдговориИзбриши
  3. Joshi mudro zboriš:)Pouzdano znam da se i tebi dopao Melvil.

    ОдговориИзбриши
  4. Čuš dopao, ja odlepio za njegovim filmovima. Zadnjih par meseci samo mi je Melvil na torentu :)

    ОдговориИзбриши