Greg Olliver i Wes Orshoski će sigurno ući u istoriju kao dvojac koji je snimio prvi dokumentarni film o Ianu Fraseru Kilmisteru, koji je u svetu rokenrola, a i šire, poznatiji kao Lemmy Kilmister. Možda je glupo i bespotrebno objašnjavati značaj i uticaj Lemmya na razvoj rokenrola, ali takve priče su zapravo savremeni pop mitovi kojih, ljudima koji dele slične vrednosti, nikad dosta. Film je snimljen u periodu između 2007. i 2009. godine dok je Motorhead snimao svoj studijski album Motörizer, a svetlost dana je ugledao 2010. godine. Moram priznati da mi nije jasno kako je moguće da je ovo tek prvi dokumentarni film o Lemmyu. Bio sam ubeđen da se još neko bavio time pre Ollivera i Orshoskog, ali posle odgledanog dokumetarca shvatio sam da Lemmy nije lik koji će sam sebi podizati spomenik i da njega zapravo krase smirenost i neopterećenost, kao i ležernost antizvezde koja više voli društvo bajkera i alkosa, nego svet poznatih i slavnih. Lemmy je definitivno hodajući rokenrol, a što je precizno definisao Dave Grohl u “prljavom” metalsko-punkerskom žargonu : “He is the baddest motherfucker in the world.”
Autori su se u filmu više fokusirali na slojevitost Lemmyeve ličnosti, nego na delo koje je stvorio, što je meni lično bilo veoma zanimljivo, jer sam oduvek želeo da saznam nešto više o harizmatičnosti kojom ovaj čovek zrači, kao i o njegovom uticaju, kako na dalji razvoj hard rocka i heavy metala, tako na razvoj punka i grunge pokreta. Kroz film ćete čuti svedočenja o njegovom uticaju na druge muzičare iz prve ruke, i to od kompletnog sastava Metallice, zatim od Slasha, Henrya Rollinsa, Micka Jonesa, Markya Ramona, Davea Navara, Jarvisa Cockera, Alice Coopera, Ice T-a i mnogih drugih. Autori su pratili Lemmya po CD shopovima i prodavnicama ploča, gostovanjima u radio emisijama, sedeljkama u kultnom baru “Rainbow Bar & Grill”, kockarskim izletima u Las Vegasu, ispijanju viskija i piva sa glumcem Billyem Bob Thorntonom koji je Lemmya možda najbolje opisao: "He's part rock star and part guy who works at the car wash."
Što se tiče same dinamike filma i iskorišćenog snimljenog materijala, mislim da je trajanje filma trebalo da bude kraće za nekih pola sata (traje 1h i 51 min) jer pored svih dobrih momenata i okrepljujuće rokerske priče imate utisak da je sve to malo prenatrpano i da se moglo poentirati mnogo jače u sat i dvadeset minuta. Kao što pravi bisokopski film ne sme da traje više od sat i po, tako bi i dokumentarac trebalo da ima svoja pravila. Pored svega navedenog, mislim da je ovo prava preporuka za sve metalce i punkere, rokenrolere i druge trablmejkere. Rock and Roll is not dead!
Нема коментара:
Постави коментар