THE MACHINIST - Brad Anderson (2004)

Kada sam prvi put odgledao “The Machinist” shvatio sam da je u pitanju film koji će sigurno ući na moju listu deset najboljih u prvoj dekadi 21.veka. Tako je i bilo. Nisam promenio mišljenje do danas, a sa velikim nestrpljenjem očekujem da Brad Anderson snimi neki novi film. Posle Mašiniste je režirao neke episode vrhunskih TV serija (The Wire, Boardwalk Empire, Masters of Horror), što nije nimalo čudno, jer svako ko danas u sebi ima autorsku viziju u pogledu svog stvaralaštva i hipertrofirani talenat, svoje utočište pronalazi na televiziji u TV serijama, jer im na takvim projektima producenti daju više slobode nego na filmovima. Zato su poslednjih deset-petnaest godina TV serije kao pop fenomen pobedile bioskope.

“The Machinist” je priča o Trevoru Rezniku, postmodernom Jozefu K. i Raskoljnikovu našeg doba, čoveku čiji je život pretvoren u jedan od onih žestokih krugova Danteovog pakla, i koji se može nazvati samo jednim imenom – ŠIZOFRENIJA. Žanrovski bi se jednim delom mogao definisati kao psiho drama, drugim delom kao noir psiho triler, ali u svakom slučaju sve odrednice bez problema mogu biti ispraćene predznakom PSIHO. Diskretno protkan književnim aluzijama i omažima, kako pomenutom Kafki, tako i Dostojevskom, “The Machinist” igra na kartu - više od pulpa, manje od umetnosti. Rekao bih da je to pravi recept za provereni filmski zgoditak. Kamerom ne treba preterano filozofirati. Velika je šteta što je potcenjen od strane kritike, i što se svi i dalje do imbecilnosti dive mediokritetskom “Mementu” podesnog Nolana, ili “Rekvijemu za san” razmaženog Aronofskog. “The Machinist” je mnogo bolji i ozbiljniji film od pomenutih laureata, ali nije nagrađen i to mu je jedina “falinka”. Trevora Reznika je odigrao, u ulozi svog života, Christian Bale, koji je za ovaj film smršao tridesetak kilograma. Neprijatnost njegovog “skeleta” će vas podsetiti na žrtve koncetracionih logora, narkomane koji se raspadaju od AIDSA, kao i na sve druge civilizacijske strahote koje možete zamisliti. Ovde je efektno dočarao lik čoveka koji prolazi kroz pakao insomnije i nervnog sloma. Društvo mu prave sjajna B diva filmova iz devedesetih, Jennifer Jason Leigh, kao kurva koja pruža utočište raspolućenom Rezniku, a koja se danas slabo pojavljuje u nekim većim projektima (obično prošeta kroz neki indie film svog supruga Noaha Baumbacha ili nekog njegovog prijatelja) i hispano lepotica Aitana Sánchez-Gijón kao konobarica aerodromskog bifea, kraj kojeg Reznik, kao bespovratni noćobdija čeka šansu za iskupljenje.

U osnovi slike i fiziologiji poetike Mašiniste živi velika mračna slika ljudske egzistencije i očajanja. Ne znam zašto sam, gledajući film, imao na umu muziku sastava Nine Inch Nails i spotove sastava The Prodigy. Postoji tu neki dublji razlog od puke estetike, ali ne umem to da objasnim. Možda mi se samo kaže kad odgledam film po treći put, što ću sigurno rado učiniti.