Film “Play” švedskog reditelja Rubena Ostlunda koji je beogradsku premijeru imao na Festivalu autorskog filma, sigurno vas neće ostaviti ravnodušnim. Postoji za to više razloga, ali dva su ključna. Pod jedan, u pitanju je ingeniozno izvedena psihološka studija karaktera među tinejdžerima nasilnicima i njihovim žrtvama. Pod dva, film ruši granice političke korektnosti zbog čega autor filma veoma lako od strane praznoglavih lovaca na Trirovce, može biti optužen za rasizam i novošvedski fašizam.
U pitanju je istinita priča o klincima imigrantima (crncima/Afrošveđanima) koji su godinama maltretirali i pljačkali na foru druge klince. U filmu je ispričana jedna od tih epizoda kada su u mašinu ubacili dva klinca starosedeoca i jednog malog Azijata. Sama atmosfera koja kreće od njihovog prvog susreta izaziva kod gledaoca nelagodu koja će ga držati do samog kraja filma. Taj osećaj pogotovu pojačava činjenica što je kraj, dok gledate film, apsolutno neizvestan, pa niste sigurni da li će se završiti kao teška ili laka tragedija, ili je uopšte neće biti. Svako od nas je u detinjstvu imao iskustva sa nasiljem starijih nad mlađima, jačih nad slabijima, ali čini mi se da je potrošačko društvo stvorilo novi soj maloletnih monstruma, koji su pored fizičkog, naučili i usavršili tehniku sprovođenja psihološkog maltretiranja. Ovim fenomenom bi kolege iz PsihoBrloga sa Trablmejkera mogle mnogo ozbiljnije da se pozabave, dok ga ja pominjem samo ovlaš u cilju filmskog prikaza. Dakle, lopovi su se koristili razrađenim planom koji se zove “bratski trik” tako da nisu morali sprovoditi direktno fizičko nasilje, ali bilo je i toga. U filmu nema odraslih i čini mi se da se od njih ni u budućnosti ne može očekivati bilo kakva pomoć prilikom suzbijanja ovakvih devijacija. Roditelji starosedeoca su zaokupljeni svojim korporacijskim poslovima, dok su roditelji imigranata zaokupljeni svojim problemima i snalaženjem u novom okruženju. Deca su prepuštena urbanoj džungli u kojoj vladaju pravila preživljavanja i u kojoj nema milosti. Kada je jedan od roditelja pokušao da se umeša, odmah je naišao na nerazumevanje od strane jednog tako idealnog društva kakvo je švedsko društvo. Kritička nota koju je autor eksplicitno postavio, zahteva preispitivanje političke korektnosti i suštinsko rešavanje problema, i to je možda najznačajnije u celoj priči, pogotovu što su poslednjih desetak godina takva preispitivanja proglašena tabu temom. Zato je “Play” značajan film.
Svi tvoji prikazi filmova i knjiga toliko su me zagrejali za gledanje ili čitanje, da bi neka distributerska ili izdavačjka kuća trebalo da te (dooobro) plaća.
ОдговориИзбришиKako da dođem do filma? Net?
Hahaha :) Niko neće da me kupi!
ОдговориИзбришиMislim da ga još nema na netu. Ja ga odgledao na festivalu. Jedini na koji sam stigao da odem. Pojaviće se sigurno uskoro i na netu.
Imam sina četvrtaka, napuniće 10 u februaru. Ima li pedagoškog efekta da on odgleda ovaj film, ili ipak ovo nije za dečije oči?
ОдговориИзбришиPozdrav Masqetino. Dobrodošla! :) Odličan ti je blog. Bacio sam pogled.
ОдговориИзбришиNe znam šta da ti kažem za četvrtaka. Pusti neka gleda, pa ako se smori, onda ostavi za koju godinu kasnije.
Nikako da stignem na FAF, hteo sam da odgledam Sokurova i ovog Ruju Zvjangiceva, ali nazalost nista od toga. Ovaj Sokurov je jedno vreme furao stil Tarkovskog, a ovaj novi film su mu nahvalili :)
ОдговориИзбришиNo, nemam nista protiv starih dobrih socijalnih motiva.
Od Zvjagniceva sam gledao jedino Povratak i to je dobar film. Od Sokurova sam odustao zauvek posle filma Majka i sin. Ne dopadaju mi se takvi filmovi. Pošteno da ti kažem ja sam ti holivudska old school struja i Rusi mi nisu baš bliski. Volim onih nekoliko filmova od Mihalkova i oduševljen sam Aleksejem Balabanovim (Brat 1, Brat 2, Vojna, Cargo 200), ostalo slabije.
ОдговориИзбришиPa šta znam, od Sokurova sam gledao Dani pomračenja, i mislim da je preterao, da nije dobio ono što je možda trebalo da bude rezultat. Spremao sam se da još ponešto pogledam, ali kad budem imao vremena, Dani pomračenja su me pošteno izmorili. A od Rusa, pa bolje reći SSSR kinematografije, tu su mi Tarkovski i Paradžanov, ima i drugih ok režisera, ali ova dvojica su mi ispred svih.
ОдговориИзбриши