Tom Waits / Bad As Me (2011)

Tom Waits kod mene od samog početka uživa status božanstva. Mislim da na svetu ne postoji umetnik prema kojem osećam veće divljenje. Zato je izlazak njegovog novog albuma “Bad As Me” u gnezdu Jorgoslovlja proslavljen kao praznični dan. Pio se burbon i pušio kvalitetan duvan, dok su niz zvučnike klizile hrapave pesme poslednjeg bitnika i pravovernog baštinika američke muzike. Moram priznati da je prvo preslušavanje ovog albuma za mene bilo spektakularno duševno iskustvo. Pogotovu što mi se poslednjih godina smučila jednoličnost i impotentnost indie ponude, tako da mi je stari majstor legao kao kec na desetku. Waits je u svoju bogatu diskografiju upisao još jedan odličan album, koji po kvalitetu pesama podseća na najbolje komade ovog autora. Ploča je realizovana u koautorstvu sa suprugom Kathleen Brennan, i uz sjajnu muzičku ekipu − u kojoj su, osim Marca Ribota i Waitsovog sina bubnjara Caseyja, i genijalni svirač usne harmonike Charles Musselwhite, saksofonista Clint Maedgen, a kao gosti Flea, Keith Richards i Augie Mayers.

Ploča broji 13 pesama koje se žanrovski kreću od rhythm and bluesa i gospela, preko rockabillya i country-folka, do alternativnog jazza. Dakle, muzika Toma Waitsa je duboko ukorenjena i na tim tradicionalnim temeljima autor gradi jedno raznovrsno, bogato i nadasve inspirativno remek delo koje se po kvalitetu može svrstati uz “Heartattack and Vine” i “Rain Dogs”.

“Bad As Me” je ploča kojom jedan vrhunski umetnik promuklo proslavlja svoje trajanje, koje je već ovenčano mitološkim oreolom, ali nas podseća na činjenicu da autor još uvek ima i želi mnogo toga da kaže. Waitsova pozicija je slična poziciji Clinta Eastwooda. I jedan i drugi su postali legende odavno, ali još uvek nam pričaju priče koje su veće od života.