Kada sam krajem devedesetih negde pročitao da je Corin Tucker na koncertu njenog tadašnjeg benda Sleater Kinney, nekom tipu koji joj je dobacivao, stalkom od mikrofona razbila glavu, shvatio sam da je u pitanju autentična riot grrrl čija uverenja izgleda nisu bila samo puki marketing. Doduše, više mi se tada dopadala njena saputnica Carrie Brownstein, pogotovu njeno držanje i kretanje na sceni, energičnost i pankerska harizma, ali bio sam svestan da je ipak Corin bila glavni autor i stožer tog sjajnog benda čiju je veličinu u to vreme prepoznao i veliki guru rock kritike Grail Marcus. Radikalne feministkinje sa distorziranim gitarama slavile su svoju malu revoluciju koja je po mišljenju nekih pametnih glava predstavljala odgovor na grunge mačizam koji je u to vreme bio propratni soundtrack odrastanja moje generacije. Koliko sam upućen Sleater Kinney više ne postoje. Iza njih je ostalo nekoliko odličnih albuma i pregršt pesama kojima ću se često vraćati. Možda se nekada ponovo okupe, ali o tome ćemo tada pričati.
Sada je tu Corin Tucker Band i izdali su novi album “Killing My Blues” koji je više nego dobar. U međuvremenu je Corin postala zrela žena koja život posmatra iz malo drugačije perspektive, ali je feministički koren sa nostalgičnim sentimentom i dalje prisutan - "What's up, y'all?/I thought we had a plan," (pesma "Groundhog Day"). Članovi benda su Sara Lund na bubnjevima iz grupe Unwound, basista Seth Lorinezi iz benda Golden Bears, i Mike Clark gitarista i klavijaturista benda “Stephen Malkmus and Jicks”. Na momente vam se čini da je u pitanju skupina pretenciozne indie aristokratije koja je rokenrolu donela koliko dobrog, toliko i lošeg, ali već posle druge pesme kada dođete do napeva “Neskowin” počinjete da verujete u ovu indie-postpunk molitvu od 12 nepretencioznih pesama. Izdvojio bih posebno pesme “Constance” i “Summer Jams”, kao i stvar “Joey” koja je posvećene pokojnom pevaču Ramonesa.
U svakom slučaju album “Killing My Blues” je jedna solidna rokenrol kreacija koja spada u zanimljivija ovogodišnja izdanja. Oni koji budu tražili ono što su dobijali od Sleater Kinney neće biti zadovoljni. Oni koji nisu preterano veliki kenjci možda nađu u ovoj ploči i nešto više. Zavisi od afiniteta, a bogami i od senzibiliteta.
Нема коментара:
Постави коментар