Garinča

Od svih ljudi koje znam, a koji su bili dobri prema meni, Dilkan je bio najbolji. On me je pokupio iz Doma kada sam imao šest godina. Vratio se tada iz Austrije gde je popravljao bandere. Kaže mi da nema ništa lepše od tog Beča, a ja mu verujem da je tako. Zna Dilkan to. Taj ne laže. Ja sam ponekad veliki lažov. Jezivo nešto. Ona Radmila, što se njuška sa Dilkanom, ume često da me pita gde sam to bio. Ja joj kažem da sam nosio čika Dućino odelo na hemijsko čišćenje, pa me posle njegova žena Draginja ostavila na ručku. I u majku se zakunem. Ona poveruje. A ja bio sve vreme na gradskoj pijaci i zajebavao se sa Riškom. Posle smo kod Željka koradžije jeli suve kore za pitu. Nisam video ni Duću, ni Draginju. Slagao sam...jesam. Dilkan mi kaže da nema smisla što toliko lažem.

„A šta da se radi“, kažem ja Dilkanu, „ne lažem ja mnogo, nego ti meni malo veruješ“.

Ima jedna Jadranka što radi u kafiću kod Borine kuće. Preko dana taj kafić čisti Radmila, a ja joj se prišljamčim kako bih mogao da gledam na televizoru spotove koje Jadranka pušta preko video rikordera. Kaže da ga je dobila od Deje iz Nemačke sa nekoliko video kaseta. To je neko novo čudo tehnike. Svaki Nemac ima u kući video rikorder. „Ja nemam ni televizor“, kažem Jadranki, „ali Dilkan je obećao da će ga kupiti kada se Koreja, njegov mlađi brat, vrati iz Strumice gde služi armiju. Nego, sve ovo vam pričam samo zbog jedne jedine stvari. Ljudi moji, što ja volim kad mi Jadranka pusti onog malog crnca što liči na Kikinog sina Mitu. Taj mali ume da igra i peva bolje nego bilo ko. Bolji je čak i od Tureta. A ono odelce mu baš lepo stoji. Onako, ljudski. Sve sebe zamišljam u njemu i srce mi onda puno. Ima čak i prsten, a kragna kao sunce. Ispred sede devojčice i gledaju ga....onako, lepo. Ih kakav je dobar taj mali crnac, ma pljunuti Mita Kikin. I uvek kada krene ta muzika i sam počnem da igram. Jadranki se to sviđa. Dobijem i jednu Koktu gratis. Šteta što nema onih devojčica iz Limenke da me vide. Da pričaju posle u školi kako je Garinča pravi car.