Godina zmaja i hiljadarke

Kad sam bio klinac, najviše sam voleo kada nam u goste dođu neki rođaci ili prijatelji, koji usput nisu stigli da nam kupe neki poklon, pa u to ime, mene i mlađeg brata, počaste sa po jednom zelenom sa slike, sa kojom sam u to vreme mogao svašta da uradim. Mogao sam da igram flipere i pijem koktu dok mi ne dosadi, da kupim gomilu slatkiša i jednu pljeskavicu kod Draginje, nekoliko stripova, jednu paklicu Drine Ćilimare za Hihu Šabana kako bi mi čuvao leđa na pijačnom kliker poligonu od starije ekipe sa Vašarišta, kao i da u bioskop povedem nekog iz komšiluka i častim ga ulaznicu za neki Kung- fu film. Tada sam najviše uživao u treš filmovima Hong Konga – “Veliki gazda”, “Nemi šaolin protiv zelenog zmaja”, “Junak divljine”, “Pesnica zmaja”, “U zmajevom gnezdu”, “Na zmajevom putu”. Mislim, voleo sam i druge žanrove, ali Kung-fu mi je nekako bio najjači. Pre desetak i više godina, nostalgično sam ispratio jedan zanimljiv ciklus u Kinoteci posvećen Kung-fu filmovima. Skupilo se tu raznoraznih frikova. Jedan od njih je na stepenicama lamentirao nad onom čuvenom žutom trenerkom Brusa Lija koju je nosio dok se fajtao sa K.A. Džabarom. Bilo je to smešno i neviđeno simpatično. Takvi ljudi još uvek postoje. Dobro, možda nas je ovo današnje vreme pregazilo, ali sećanje ostaje. 

I tako vam kažem, tih hiljadu dinara je bogami bilo golemo. Sigurno više nego ovih današnjih hiljadu. Ne znam na šta deca danas troše pare, ali verovatno imaju neke svoje nove i drugačije potrebe. Današnjih hiljadu dinara im ne može tako puno omogućiti. Mada, da ne ispadnem neki stari kenjac, i naša hiljadarka je vremenom propadala i na kraju propala baš kao i Jugoslavija. Mislim da je bila potpuno bezvredna kada se pojavio Žan Klod Van Dam. Tada su nas već zanimali neki drugi filmovi, a novčanice koje smo tada koristili prekrio je zaborav. Boris Dežulović reče naslovom svog romana: “Jebo sad hiljadu dinara”. Zaista jebo!