O jagodama i krvi

Uvek sam se ložio na šezdesete. Kada bi me neko pitao gde bih voleo ponovo da se rodim i koju bih epohu izabrao za sazrevanje, rekao bih mu kao iz topa – Amerika šezdesetih. Naravno, pod uslovom da ne živim u nekoj teksaškoj vukojebini, ili nekom mraku biblijskog pojasa gde caruju WASP primitivci i ostali „beli ološ“ likovi, već u nekoj metropoli gde bih mogao da upišem neki fakultet i upoznam onaj fini-ludi svet koji je čitao Markuzea, Hakslija i Sartra, slušao Lenona, Grejtful Ded, Krozbija-Stilsa-Neša i Janga, protestovao protiv rata i sanjao o tome da planeta zemlja može postati pristojnije mesto nego što jeste. Vreme u kojem je društveni život imao spiritualnu, seksualnu i političku dimenziju.

Jeste, bilo je među njima mnogo onih koji su kasnije postali deo sistema, poput Džerija Rubina, Bila Klintona, loše naduvanih novinara Rolling Stonea, i drugih ex-hipija koji su postali japiji, i tačno je da su oni usrali ovo parče univerzuma i gurnuli nas u matrix lonac u kojem se kuvaju naše bedne egzistencije. Međutim, u celoj toj priči, kojoj se moji drugari pankeri sa dozom cinizma nepravedno podsmevaju, bilo je sjajnih likova koji su ostali dosledni. Takav je bio Ebi Hofman, takav je Džon Sinkler.

Repect za Ebija i Džona! Ovaj mali post je samo jedan osvrt na ljude koji su sanjali i koji su bili iskreni u jednoj dobroj priči koja nikada nije uspela da se realizuje.