LeE HARVeY OsMOND "The Folk Sinner"

Kako je krenulo, dobro je krenulo. Od januara pa do zlokobnog srpskog meseca marta, izašlo je nekoliko zanimljivih albuma. U mom mp3 plejeru najviše se vrti album “The Folk Sinner” odličnog kanadskog benda po imenu Lee Harvey Osmond. Kako Gugl kaže, a Gugl retko kad laže, bend predvodi veteran kanadske scene Tom Vilson, inače jedan od drugara onih finih i talentovanih ljudi iz meni veoma bitnog i dragog benda Cowboy Junkies. To je bilo dovoljno za početak. Prvo sam ih čuo u emisiji “Mistery Train” velikog Žikice Simića i navukoh se već posle “prvog rifa” pedal stila i omamljujućeg zvuka usne harmonike. Posle nekoliko dana preslušavanja, pročitam i pisanije Naopakog Indijanca, za kojeg jamačno tvrdim da ima opako dobar ukus, kako za muziku, tako i za filmove (ubeđen sam da je takav i sa ženama) u kojem hvali bend Lee Harvey Osmond kao nešto što mu se najviše dopalo ove godine. Složih se sa Naopakim bez ustezanja. 

 “The Folk Sinner” kritičari odmah krstiše kao Acid Folk. Lično ne volim kada pročitam “acid” kao prefiks vezan za neki muzički projekat, jer me odmah asocira na devedesete i onaj nesretni pravac acid jazz koji se prodavao na bugarskim kompilacijama i koji se, iz ne znam kog razloga, primio među studentarijom sa kojom sam delio iznajmljene stanove i sobe po studentskim domovima. To mi je bilo dosadno do zla boga. Međutim kod Lee Harvey Osmonda nema dosade, a ni acid jazza. U pitanju je autentična folk amerikana. Muzika koja je utemeljena, ukorenjena i koja nam na jedan novi način priča davno ispričane priče. Tom Vilson je pismen muzičar i veoma dobar vokal. Zvuči, onako muški, i što bi rekao Naopaki, pomalo zlokobno. Na momente podseća na light varijantu Marka Lanegana. Lee Harvey Osmond nikada ne može biti kao Bob Dylan, Gram Parsons ili Curtis Mayfield, ali se u svakom tonu mogu prepoznati uticaji navedenih persona što je meni bilo dovoljno da ih prihvatim na keca. Tu nema foliranja. Odmah se prepozna dobra ploča. Nik Hornbi je lepo primetio u jednom svom romanu da pored glavnih obroka kada se na trpezi nalaze The Beatles, The Rolling Stones, Dylan , Young i Van Morrison, postoje i ona sitna zadovoljstva, takozvane užine, kada se gricka kikiriki, pojede nešto slatko, popije neko pivo. E baš ta sitna zadovoljstva su albumi poput “The Folk Sinner” Lee Harvey Osmond. Tako je valjda sa svim stvarima u životu, pa i sa rokenrolom.