Slavko

Pre dvadesetak dana, negde sam pročitao da je Slavko Štimac na konkursu FCS-a dobio novčanu podršku za neki novi film. Ne znam o čemu se radi, ali beše mi baš drago. Mislim da je Štimac, kao filmski glumac, zabeležio jedan veličanstven opus u kojem postoje bar dva-tri naslova koja svaki čovek rođen u Ex-Yu u periodu od 1965. do 1978. nosi negde duboko u srcu. Slavko Štimac je bio čudo od deteta. Ono što je Džudi Garland bila u Holivudu, to je Slavko bio u Jugoslaviji. Rođen je u Lici – Konjsko Brdo, 15.oktobra 1960. godine. Obrad Gluščević, reditelj i Jovan Rančić, glumac i reditelj, 1972. godine otkrili su jedno talentovano seosko dete koje prolazi audiciju i dobija glavnu ulogu u filmu “Vuk samotnjak”. Bio je to jedan od onih filmova koji su bili na obaveznom repertoaru zimskog bioskopa RTB-a. Gledao sam ga iz godine u godinu, od prvog do četvrtog razreda (1983-1986), i nikada mi nije bio dosadan. Slavko je tada već bio faca. Za sobom je imao nekoliko sjajnih uloga (Salaš u malom ritu, Vlak u snijegu, Specijalno vaspitanje, Ko to tamo peva, Sjećaš li se Doli Bel, Varljivo leto 68.). Postao je sastavni deo našeg odrastanja uz domaće filmove. Pored ovih sjajnih filmova i serija, Slavko Štimac je jedini naš glumac koji je igrao kod Sema Pekinpoa. Film “Gvozdeni krst” je jedan od boljih filmova o Drugom svetskom ratu. Plavokosi Slavko sa usnom harmonikom i Džejms Koburn u istom kadru. To mi je tada bilo skroz neverovatno, a moram priznati da je i danas tako. Slavko je u mojim očima tada postao besmrtan. Sada je čovek od 53 godine i poslednji put sam ga gledao u “Turneji” Gorana Markovića. Da, večiti dečak je postao čovek. Ne dopada nam se to zato što nas podseća da vreme prolazi i da smo i mi postali ljudi. Drago mi je što je dobio priliku da snimi novi film. Nije bitno kakav će biti. Slavko je zaslužio mnogo više od jednog kredita.