O nasilju i filmovima

Pročitao sam pre par dana u novinama da je život novog pape Franje najverovatnije na meti italijanske mafije, i to moćnog klana Ndrangete. Učio sam nešto o tome na fakultetu, kroz opcioni predmet o krivičnopravnim aspektima organizovanog kriminala. Ndrangeta je poznata kalibrijska mafija koja se razlikuje od Koza nostre. Osnovani su kao reakcija na ujedinjenje Italije, sastavljeni su od izuzetno zatvorenih klanova koji praktikuju endogamiju, a njihova najzanimljivija specifičnost je ezoterija, koja potiče iz vremena antičke Grčke, a podrazumeva incijacijski prijem kojem mora prethoditi hladnokrvno ubistvo. Tvrdnju da loši momci rade o papinoj glavi izneo je Nikola Grateri, jedan od vodećih tužilaca protiv organizovanog kriminala u Italiji. Kažu da je papa Franja svojim reformskim zahvatima ugrozio spregu mafije i crkve, što je izazvalo veliko nezadovoljstvo u pojedinim klanovima. Više neće moći tako lako da se pere novac, niti će moći da se obavljaju prljavi poslovi u saradnji sa lažnim hrišćanima. Što je najvažnije od svega, više se neće ćutati. Što se mene tiče, ovakav početak “mandata“ novog pape, za svako je poštovanje.  Ali nisam hteo o tome. Živica Tucić i Mirko Đorđević će nastaviti priču u nekoj TV debati. Ja bih nešto drugo.

Kad smo već kod mafije, mnogi od nas pripadaju generacijama koje su odrastale na kriminalističkim filmovima u kojima su mafijaši predstavljani dvojako. U većini holivudskih i francuskih filmova iz šezdesetih i sedamdesetih, predstavljani su u romantičnom svetlu, ali postoje i brojni filmovi u kojima su predstavljeni surovo- realno, kakvi su zaista bili. Naravno, uvek sam se divio harizmatičnosti Branda, De Nira, Paćina, Džejmsa Gandolfinija ili Kristofera Vokena, koju je iznedrio romantičarski filmski ključ, ali gledajući takve filmove mislim da sam oduvek znao da je to samo film i da takvi likovi postoje samo na filmskom platnu. Nikada nisam pomislio da je tako u realnom životu. Taj gamenski buntovnički šarm, prepoznavao sam isključivo kod gradskih mangupa i danguba, koji nisu imali nikakve veze sa kriminalom. Možda su neki od njih malo petljali sa lakim drogama, ali to i nije neki kriminal, tako da otpada. Zato mi je bilo čudno, kada su se neki moji drugari, dok smo bili klinci, ložili na te mitove o Ljubi Zemuncu i tzv. samurajima beogradskog asfalta, kao i na sve one treš tekstove o krimosima koje je devedesetih objavljivao Marić u Profilu. Skoro sam odgledao ponovo „Poslednji krug u Monci“, i to posle 20 godina, i video kako cela ta priča izgleda otužno, da ne kažem jadno. Čak nije uspela da ga izvuče ni harizmatičnost Dragana Nikolića dok puši žutu Dravu i zamišljeno sluša Boba Dilana. Ali ni to sada nije bitno. Pravo lice kriminalaca nam je prikazao Janko Baljak u filmu „Vidimo se u čitulji“. Tu je apsolutno jasno da Kristijan Golubović nikako ne može biti Stiv Mekvin, niti je Stiv Mekvin mogao biti Kristijan Golubović. Zato mi se od same pomisli na sve te stvarne likove posebno gadi. To je ološ i tu stavljamo tačku. Kakve to veze ima sa filmom? Romantičarski prikaz Stiva Mekvina koji pljačka banku i beži u Meksiko je samo metafora odmetništva kojom su autori iskazivali svoj bunt prema (malo)građanskom društvu i ustaljenim normama. Jedan rokenrolerski sentiment koji samo lud ili glup čovek može bukvalno shvatiti i identifikovati se kao kriminalac. Mnogi od tih filmskih likova su imali viteški kodeks i svoje grehe su iskupljali kroz žrtvu, tako što su na kraju filma umirali pošto bi spasili čast jedne dame ili učinili neko dobro delo. Ukoliko su bili antiheroji poput Majkla Korleonea iz „Kuma“ ili Džejmsa Konveja iz „Dobrih momaka“ simpatija se prvenstveno vezivala za Paćina i De Nira, a ne za likove koje su igrali, ali pre svega za smisao drame ili akcije čiji su učesnici bili takvi likovi. Zato filmovi nemaju nikakve veze sa izazivanjem nasilja koje se dešava u stvarnom životu. Kventin Tarantino je nedavno bio meta zbog nasilja na filmu, ali se vraški dobro branio. Mislim da je društvo, koje optužuje film na taj način, zaista licemerno. Nasilje postoji od kada je sveta i veka. Istorija civilizacije je istorija nasilja. Naslilje je deo ljudske prirode koja se može zauzdati. Ne zaboravite da film postoji samo nešto više od 100 godina. Mafiju nisu izmislile filmadžije, već sistem, a odgajale su je kraljevske porodice, republikanske vlade, državni kriminalci, korumpirani političari i doktori, ratni huškači i zločinci, podmitljivo sveštenstvo, tabloidno novinarstvo itd itd...Zato gledajte starije gangsterske i akcione filmove (naravno američke), jer su to realno najbolji filmovi na svetu, iz kojih se može mnogo toga naučiti o životu, politici i pravilima igre.