OBEĆANA ZEMLJA - režija: Gas Van Sant (2012)

Ako se složimo sa činjenicom da je liberalni kapitalizam, čiji su produkti multinacionalne kompanije i korporacije, veliko zlo, potvrdu takvog stava naći ćemo u ovom filmu. „Obećana zemlja“ Gasa Van Santa je jedna hrabra kritika sistema, iz levičarskog ugla, sa posebnim osvrtom na malog čoveka. Moram priznati da sam prijatno iznenađen ovim filmom jer nam takva dela sve ređe i ređe dolaze iz Holivuda.

Stiv Batler (Met Dejmon) i Sju Tomanson (Frensis Mekdormand) rade za naftnu kompaniju koja ih šalje u ruralne delove Amerike, kako bi ubedili lokalno stanovništvo da je u njihovom egzistencijalnom interesu da potpišu ugovore o eksploataciji gasa sa njihovog zemljišta. U gradiću koji je pretrpeo težak udarac usled ekonomske recesije, Stiv i Sju računaju da će bez većih problema obaviti posao zbog kojeg su došli, međutim stvari ne kreću svojim tokom jer se podiže glas ekološki svesnih građana (Hal Holbruk) i cela priča sa gasom dovodi se u pitanje. Stiv Batler, koji je kao dete odrastao u Ajovi, polako počinje da prepoznaje sličnosti koje ima sa lokalnim stanovništvom, i u toj situaciji pokušava da shvati i sebe i druge. Sama priča ima nekoliko nivoa. Prvenstveno je kritička ekološka drama, zatim melodrama o slučajnom susretu, i na kraju arhetipska priča o katarzičnom preobražaju. Pre svega trebalo bi pohvaliti i odlične uloge Meta Dejmona i Džona Krasinskog koji su ovde bili i scenaristi, zatim fenomenalnu Frensis Mekdermond i starog gospodina Hala Holbruka kojeg mnogi pamte iz američkih B filmova iz sedamdesetih i osamdesetih.

"Obećana zemlja" Gasa Van Santa je dobar film koji je mogao biti savršen samo da su scenaristi malo više poradili na melodramskom aspektu jednog nivoa priče, i to onog koji se odnosi na susret i emotivno zbližavanje Stivena i Elis (Rouzmeri DeVit). Mislim da je taj deo priče trebalo da ima onu filmsku magiju koju je u svojim filmovima uspešno prikazao Kamerun Krou. Ovde je bilo potencijala za takvu razradu, ali nažalost, Gas Van Sant to nije iskoristio. Pejzaži koji na prvi pogled bude prisustvo mitskog osećaja Amerikane, mogli su takođe biti obojeni mnogo boljim soundtrackom. Van Sant je stidljivo provukao jednog Brusa Springstina i Krisa Kristofersona. Onakvi pejzaži definitivno zaslužuju vendersovski muzički tretman, ali i pored tih manjkavosti ovo je film koji bi svakako trebalo pogledati. Autori su uspeli da nam prikažu kako funkcioniše savremeni svet, kakva su pravila igre i gde je u svemu tome mali čovek.