Kafanski parastos

Pre par meseci, na jednoj slavi, prisustvovao sam razgovoru dvojice ljudi srednjih godina, od kojih jedan živi od politike, dok se drugi bavi nekim privatnim biznisom. Shvatio sam brzo da su se skapirali na keca, tako da sam mudro ućutao i prepustio ih jedno drugom. Uz zapaljene tompuse slatkastog mirisa i čašice domaće kajsije, izgledali su kao jednojajčani blizanci. Očevi su im, kao direktori starog kova, više voleli viski, jer isti je voleo i drug stari, dok su se njih dvojica vratili tradiciji. Red rakije, red praznoslovlja, red političkog palamuđenja. U jednom trenutku, ovaj što živi od politike, reče ovom drugom, kako je on veliki boem i kako mnogo voli kafane. Nema beogradske kafane u kojoj nije lumpovao, kaže. Znaju ga svi muzičari i konobari, od Brankovog mosta do Zemunskog keja. Pomislio sam tada, kako je sve otišlo do đavola, ali sam se u celoj toj besmislenoj, a ipak postojećoj situaciji, setio jednog intervjua sa Danilom Kišom koji je još krajem sedamdesetih konstatovao da je boemija mrtva. Pitam se šta bi tek danas rekao, on kojem je “Prešernova klet” bila druga kuća. Uostalom, šta je nekada značilo biti kafanski čovek, a šta to znači danas?

Odrastao sam u jednoj srbijanskoj varoši, preko puta jedne stare i ugledne kafane, u kojoj su svake večeri sedeli moj otac i stric sa svojim društvom. Često sam kao dete visio tu oko njih, slušao ih šta pričaju i gledao šta rade. Pili su vinjačiće, pušili, bistrili politiku i sport, a najčešće terali zajebanciju, pričajući o starim dobrim vremenima. Oni su preko cele godine sedeli u toj kafani, svake večeri po dva-tri sata, osim za Novu godinu. To je bilo veče kada su sedeli sa svojim porodicama, a te novogodišnje proslave su smatrali lumpenproleterskim zabavama na kojima njima nije mesto. Kafana im je isključivo služila za razgovore i druženja i bila je isključivo muška stvar, jer je takvo vreme bilo. Ta kafanska gluvarenja su nekada predstavljala jedan vid pobune protiv malo/građanskog pogleda na svet i protiv sistemskog kalupa, što je zapravo bila i boemija u svom izvornom značenju. Tadašnja većina, nije blagonaklono gledala na takav oblik društvenog postojanja. Često su zbog toga mnoge muzičare, pisce, novinare i glumce znali proglasiti pijandurama i propalitetima. Fakat je da su mnogi od njih zbog takvog načina života postajali olupine ili gubili glavu poput Branka Miljkovića, ali isto tako se može zaključiti da su to bili i poslednji dani slobode. Jedno zauvek prošlo vreme koje je postojalo pre nego što je i svet pobune uzurpirao čovek-masa, čiji je mentalni sklop u svom delu “Pobuna masa” objasnio Hose Ortega I Gaset. Posle toga je krenula propast. Boemija i kafanski milje su na globalnom planu polako počeli da postaju moda i životni stil. Koliko je samo netalentovanih i nabeđenih mediokriteta krenulo da se krije iza čaše vina i zapaljene cigarete. Vreme samooplodnih genija sa margine je prošlo. Lažna boemija i lažni kafanski ljudi su kontaminirali naš društveni život. Kafane su u svim evropskim prestonicama danas samo deo turističke ponude i izvor zarade. U kafanama Pariza u kojim su nekada sedeli nadrealisti, a kasnije egzistecijalisti, sada možete kao turista popiti čašu vina za 7-8 eura. U Pragu pivo nije tako skupo, ali sve je takođe podređeno turistima i sve te pivnice su napravljene sa ciljem da se napravi taj lažni ambijent kojim će se zaseniti prosečan turista. Ostali su samo obrisi one autentičnosti iz Hrabalovih priča. U Beogradu se za razliku od evropskih gradova otišlo korak dalje, pa su mnoge kultne kafane umesto da makar budu pretvorene u izvor zarade, potpuno uništene i zatvorene. Pogledajte samo na šta liči nekadašnji bermudski trougao “Šumatovac” – “Grmeč” – “Pod lipom”. Progutala ga je crna rupa. “Grčka kraljica” ne radi više od deset godina, na mestu nekadašnjeg “Grgeča” otvorena Raiffeisen banka, na mestu “Komunalca” nekakav butik, na mestu “Male Vltave” nekakva poslastičarnica. “Manjež” od skoro zakatančen. Nekako se na golom životu održavaju “Mornar”, “Kalenić” i “Proleće”, dok je nekoliko takvih mesta neuspešno adaptirano u nešto što se ne može definisati kao kafana u pravom smislu. Beograd je nekada bio kafanski grad. Prvi hroničar ovdašnjeg kafanskog života bio je Branislav Nušić. Pesnik Sima Pandurović imao je svoju teoriju kafane: gladnoga nahrani, žednog napoji, beskućniku daj krov, usamljenom društvo. Kafane su nekada bile sastavni deo duhovnog i kulturnog života prestonice, ali cela ta priča je definitivno doživela poraz. Kako je jednom lepo rekao Tirke: "Skadarlija je gubilište kafanskog duha". Kažu, kapitalizam ne trpi kafansko lenčarenje. Može samo vikendom uz živu muziku. E, u takvom ambijentu, ova dvojica sa početka priče, mašu ručicama uz pesme Harisa Džinovića i misle da su spoznali tajnu kafanske ezoterije.

Danilo Kiš je bio u pravu. Boemija je umrla mnogo pre nego što su je ovde u potpunosti dokrajčili.