недеља, 09. фебруар 2014.

Kozje uši - Vladislava Vojnović (Dereta)




Slučajno mi je pao u ruke roman "Kozje uši" Vladislave Vojnović koji je ove godine bio i u užem/širem izboru za NIN-ovu nagradu. Nisam neko ko mnogo čita savremene domaće pisce, ali nisam ni potpuni ignorant. Ima puno zanimljivih naslova pisaca iz regiona i moram priznati da sam odlepio na nekoliko dela. Vladislavu Vojnović sam sada prvi put čitao kao proznu spisateljicu. Ranije sam čitao njene filmske kritike i jedan studiozni esej o Džonu Flinu u kultnom zborniku "Svetlo u tami - Novi Holivud" i to je bilo sve. S obzirom da je V.V. dramaturg i da dolazi iz kružoka koji je nekada promovisao žanrovski film, zanimalo me je da li će se u njenoj prozi osetiti uticaj svega onoga što sam voleo gledajući filmove o kojima su svi ti ljudi onomad pisali. Međutim, posle pročitanog ne znam šta da vam kažem. Nema tu ničeg holivudskog, osim tragova melodramskog štimunga, niti ima bilo čega urbanog, osim "zavoda za urbanizam", jedne ploče Bitlsa, sećanja sa šezdesetosmu i ironije na račun umišljenje srpske superiornosti urbanog nad ruralnim.
Glavni junak priče je Stojanka, nadžak baba iz jednog banatskog sela, koju je sudbinski preokret te davne 1968.godine sa studija vratio u rodno selo, u kojem na jedan nekonvencionalan način nastavlja svoju borbu sa avetima palanačke uskogrudosti i besmisla koji se kotrlja preko naših grbača od kada postojimo na ovim prostorima. Stojanka je žena, majka i baka, koja je već prevalila šezdesetu, ali koju nikada nije napustila svojeglavost koja se uvek teško praštala na ovim prostorima. Međutim, posle ovih nekoliko mojih rečenica pomislićete da je u pitanju neka tragedija, ali nije tako. Ovo je jedna jako duhovita i zabavna knjiga koja će vam otkriti jednu novu junakinju. Stojanka u sebi ima sve ono što ste sretali kod mnogih žena (ne kod svih) koje žive na selima i u manjim gradovima. Pored života u patrijarhalnom okruženju koji ih nije mazio, takve žene su uspevale da očuvaju otresitost, duhovitost, mudrost, srčanost, poštenje, i glavu od nasilnih muževa.Veliko srce i šarmantna ludost krase Stojanku, samohranu baku sa dvoje unučadi koja se "bori za opstanak na rubu svetske socijalne kataklizme". U toj borbi prolazi kroz sve i svašta, a putevi joj se ukrštaju sa raznoraznim likovima, zanimljivim i nezanimljivim. Od ostalih likova kroz priču se provlači sećanje na Zorana, nikada prežaljenu Stojankinu ljubav iz studentskih dana, zatim tu je jedan seoski sveštenik, pokojni zli muž, zatim odbegla deca, dve koze, jedan lovac i ceo južni Banat sa svim svojim prepoznatljivostima.
Pored svih pohvala, ovaj roman ima i jednu manu. Epizoda sa haškim beguncem je mogla biti malo kraća i uverljivija. To je bio deo na kojem sam se sapleo kao čitalac. Nisam očekivao takav razvoj događaja i nekako mi se nije uklopio u dotadašnju atmosferu, ali spisateljica je uspela vešto da se izvuče na kraju i uspešno poentira. 
"Kozje uši" su svetli primer suverenog književnog umeća Vladislave Vojnović koja će nam, nadamo se, napisati još nekoliko dobrih i zabavnih romana.
Za kraj slušamo Bitlse. Zašto? Saznaćete kada pročitate knjigu.


Нема коментара:

Постави коментар