Činjenica je da pojedini autori američkog filma,
kako holivudskog, tako i off-holivudskog, uživaju status nedodirljivih. Takvim
autorima je kritika posebno naklonjena, dok publika njihovim glorifikovanjem sebi
gradi elitističko gnezdo, u kojem se samozadovoljno tapše po ramenu, diveći se
sopstvenom intelektualnom dometu, kao i dobrom i jedino prihvatljivom ukusu.
Činjenica je, takođe, da takvi autori imaju i dobrih filmova. Braća Koen su
snimili nekoliko takvih, što se mene tiče, ali njihov poslednji film „Inside
Llewyn Davis” nije prešao crtu kako bih ga uvrstio u svoje omiljene od ovih
autora. Jednostavano rečeno, kritika je ovaj film nezasluženo uzdigla ne pijedestal
najboljeg prošlogodišnjeg filma.
U pitanju je jedna epizoda iz
života muzičara sa Grinič Vilidža, koja je po mišljenju nekih eminentnih
znalaca ove scene, inspirisana biografijom Dejva Van Ronka. Ne znam koliko je
to tačno, ali suštinski nije ni bitno. Dejva Van Ronka sam samo slušao, tako da
ne poznajem detalje njegovog privatnog života. Priča o Luinu Dejvisu je
melanholična slika života jednog folk muzičara koji pokušava da postane ime, na
jednoj maloj sceni, koja je tih godina u njujoroškom svetu predstavljala
avangardu među studentarijom levičarskog usmerenja, i koja je radi izražavanja
svoje životne filozofije prihvatila folk pesmu i napravila “Veliki urbani folk
bum” iz kojeg su ponikli Pit Siger, Bob Dilan, Džoan Baez, The Kingston Trio, Dejv
Van Ronk. Lično sam očekivao da će taj deo cele priče biti prikazan detaljnije,
sa dozom mitskog osvrta, ali toga se autori iz nekog razloga nisu dotakli. Sam
lik Luina Dejvisa je poprilično nesimpatičan, tako da lično ne želim da verujem
da je to zaista Dejv Van Ronk. U pitanju je jedna sebična i potpuno sjebana
osoba koju je teško voleti, ali do kraja filma ostaje nedorečeno kakva je
poenta tako izgrađenog lika. Nije problem u tome što je nesimpatičan, jer ako
ga uporedimo sa izuzetno zločestim kantri pevačem kojeg je tumačio Rip Torn u
Djukovom remek-delu “Dan isplate”, Luin Dejvis je jagnje božje. Međutim kod
Djuka na kraju ne izostaje poenta, dok su je Koenovi negde ispustili. Jedan deo
filma, kada Luin Dejvis odlazi u Čikago, po atmosferi je veoma sličan delovima
prošlogodišnjeg promašaja Voltera Sejlsa “On The Road” smiljenog po velikom
Keruakovom romanu. Navedena sličnost je potkrepljena i ulogom Gereta Hedlunda
(tumačio Nila Kesidija) koji je pored sjajnog Džona Gudmena, jedan od
Dejvisovih saputnika. Kako bilo, nije sve tako crno, kao što se na prvi pogled
čini. Muzika koju je T Bone Burnett odabrao, producirao i obradio za ovaj film
je više nego odlična, i ako ni po čemu značajnijem, ova priča će sigurno ostati
upamćena po dobrom saundtreku, par odličnih epizodnih uloga i onih nekoliko
sjajnih scena u kojima su sofisticiranom ironijom prikazani Dejvisovi susreti
sa intelektualcima Kolumbija Univerziteta.
Na kraju filma mi se, samo od
sebe nametnulo, da je jedan od najboljih primera, kako je zapravo trebalo da
izgleda ovakav film, delo “Grace of My Heart” Elison Anders iz 1996. godine,
koje na jedan nepretenciozan i iskren način prikazuje priču inspirisanu
biografijom Kerol King. E, to je bio dobar film.
Нема коментара:
Постави коментар