Putovanje na kraj jezika - Dragan Babić (Geopoetika) 2001

„U srpskoj provinciji, brzo se raste, sporo sazreva.“

„Srpski narod, kojem su puna usta reči kao što su gazda, imanje, gozba, slava, svadba, moja deca, moja žena, moja međa, moje ovo, moje ono, nema pojma ni kako se to stiče, ni kako se održava, ni kako se brani, a kamoli kako se plemenito koristi.“

„Kada su početkom leta 1967.godine britanska visoka gospoda naumila da prirede izložbu nepristupačnog britanskog aristokratskog znaka RR, Džon Lenon i njegovo društvo došli su u Hajd park u ružičastom rols-rojsu posutom raznobojnim cvetićima. Bili su zamoljeni da svog psihodeličnog monstruma odstrane sa parade jer ima boginje, crveni vetar, lepru i nedopustivi antropomorfizam odjednom, što su oni primili sa velikim negodovanjem i onda otklizili kikoćući se i razmišljajući kakvom drugom diverzijom da dalje potkopavaju zdrav razum kozervativnog kraljevstva. Tako se novi ružičasti crv uvukao u kostur lađe čiju su prvu klasu već naselili obogaćeni Marksovi proleteri sa gitarom.“

„Da čovek može teško da oboli čitajući knjige, znao sam od detinjstva i mnogo pre odraslog hijerarhizovanja siromašnog hidalga, oca svih teških bolesnika, koji sam, na konju, ratuje sa glomaznim propelerima u sopstvenoj glavi. Pošto ni u Kruševcu, ni u njegovoj blizini, nisu postojale nikakve slične naprave, iako je ludaka bilo na sve strane, mučio sam se tokom Drugog svetskog rata, dok sam bio mali, da zamislim kako izgleda čovek nesrpskog porekla, mršav i načitan, na putu za Kosovo polje. Nisam ni slutio u kakvom opasnom srodstvu sa Hiljadu jednom noći živi ovaj fantom, onim duhovima, olujama i bunarima, jednim malim izvodom iz bolesne mašte takođe, koji se već smestio u moj orijentalni mozak između Istoka i Zapada.“

Dragan Babić, veliki gospodin, veliki intelektualac, veliki frajer, veliki uzor. Prevodilac, novinar, pisac. Čovek koji je u ono doba vodio čuvenu autorsku emisiju Kino-oko. Napravio je nezaboravne intervjue sa Ingmarom Bergmanom, Džonom Hjustonom, Lijem Strazbergom, Šeli Vinters, Erlandom Jozefsonom, Glendom Džekson. Imao je romansu sa Liv Ulman. Putovao i živeo po belom svetu. Neko vreme radio na BBC-u u Londonu.  Jedan od najtvrdokornijih nezavisnih intelektualaca sa kičmom. Usamljeni jahač, beskompromisan i zadivljujuće rečit. Pročitao je mnogo knjiga, a napisao nekoliko. Šteta je za nacionalnu kulturu i srpski jezik, što nije napisao još neku, jer imao je i umeo mnogo toga da kaže. U retkim emisijama u kojima je gostovao, uživao sam slušajući ga, jer je bio jedan od malobrojnih koji je znao da govori i koristi srpski jezik smisleno. Preminuo je 23. jula 2013. u Vranju.

Putovanje na kraj jezika je Babićev lični osvrt na sopstveni život, bez uobičajene površinske autobiografske glazure. U pitanju je knjiga  u kojoj autor svodi račune sa sobom, maternjim jezikom, nacionalnom kulturom i stereotipima, tragičnim osećanjem života, društvom, narodom, sećanjima, istorijom, i savremenim svetom koji ga je okruživao. Zvuči pretenciozno, ali nije. U pitanju je priča kroz koju provejava potraga za onim što se nekada zvalo građansko, ali ne kao puki (ideološki) pojam, već kao stil i životna filozofija. Knjiga je koncipirana kroz brojne epistolarne i nekoliko dnevničkih zapisa. Posebno su zanimljiva pisma koja je dobijao od svojih prijatelja i poznanika, a posebno bih izdvojio pisma Duška Radovića koji je 1967. pokušavao da ga odgovori od ideje napuštanja Londona i povratka u Beograd. Jedna neprocenjiva knjiga koju sam pozajmio u biblioteci i koje više nema u prodaji. Čak ni u antikvarnicama. Ako je ne budem našao, moraću negde da je ukradem, jer velika je radost i zadovoljstvo na ovakav način komunicirati sa čovekom kakav je bio Dragan Babić. U današnja vremena, ovakvi ljudi se teško nalaze na ovim našim prostorima. Ponekad mi je teško da poverujem da su on, Duško Radović i mnogi drugi slični njima zaista živeli u našem okruženju. Kada upalite TV i vidite ko su danas glavni likovi u našim životima shvatite da su ubedljivu pobedu odneli primitivci, fukare, profiteri i polupismene bitange.  

Zato me je Putovanje na kraj jezika podsetilo na misao Branka Miljkovića, kojom je Goran Marković poentirao završnicu Tajvanske kanaste - "Ako smo pali, bili smo padu skloni".