понедељак, 30. јун 2014.

The Men - Tomorrow's Hits (2014)






The Men je bend iz Bruklina koji je ove godine izdao jedan od najzanimljivijih (najboljih) albuma koje sam čuo. U pitanju je njihov peti album "Tomorrow's Hits" do kojeg sam došao po preporuci jednog drugara, koji sa velikim entuzijazmom istražuje pop muziku, i u toj džungli, u kojoj danas ima svega i svačega, pronalazi prave bisere. Jedan od takvih bisera je nesumnjivo i ova ploča.
Sastav The Men čine Mark Perro (vokal, gitara), Nick Chiericozzi (vokal, gitara), Rich Samis (bubanj), Ben Greenberg (vokal, bas) i Kevin Faulkner (lap steel gitara). Oformljeni su 2008. godine i prvenstveno su svirali, ložili se i negovali punk-rock & noise zvuk, koji je u međuvremenu, od trećeg albuma “Open Yor Heart” (2012), krenuo da se transformiše u nešto što u sebe uključuje country-rock i uticaj trenutno aktuelne i moderne amerikane.
"Tomorrow's Hits" kao jedna bogata zvučna porcija pravovernog rokenrola, u sebi sadrži brojne žanrovske idiome, od ukorenjenog bluzerskog sentimenta, preko popa i panka, do američke kosmičke muzike. Album otvara pesma “Dark Waltz” koja zvuči kao neki izgubljeni klasik benda Big Star, kojima diskretno pripomaže Neil Young sa usnom harmonikom. Osim toga i sam omot ploče podseća na prvi album benda Big Star. Zatim slede stvari “Get White You Give”, “Another Night”, “Different Days” i “Sleepless”, koje u najboljem maniru pop-pank tradicije prožete odjecima country sentimenta isporučuju jedan vrhunski doživljaj koji će vas, sa slušalicama na ušima, odvesti do dimenzija koje prepoznaju samo odabrani. Ne mislim ovde ni na kakvu sektu odabranih, već na one ljude koji umeju pažljivo da slušaju, i koji imaju božiji dar pomoću kojeg mogu otvoriti tajna vrata muzike. Sećam se, kada sam kao klinac pohađao nižu muzičku školu, profesor mi je rekao da se odmah vidi kod čoveka da li oseća muziku ili je ne oseća. Pustiš mu ploču i posle nekoliko minuta na njegovom licu sve vidiš. Mislim da sam odmah ukapirao šta je želeo da mi kaže. Danas mogu lako prepoznati likove koji se kriju iza enciklopedijske nabiflanosti i štreberskog pristupa koji ubija lepotu slušanja muzike. Od takvih bežim kao đavo od krsta. Nema tu filozofiranja, muzika je sloboda. Najveća i najsveobuhvatnija! I to ćete shvatiti kada dođete do šeste (najbolje) pesme “Pearly Gates” koja kroz bluzersko bugi-vugi drljanje distorzirane gitare govori više od svih misaonih rečenica, uključujući i ovo moje seruckanje. Posle toga sledi jedan popični Norman Blejk spust pesmom “Settle Me Down” i album se zatvara solidnom gitarskom indie numerom “Going Down”.
Kada se sve sabere, ovo je zaista pizdarija od albuma, koji obavezno morate poneti sa sobom, gde god ovog leta budete putovali.  


2 коментара:

  1. Анониман01. јул 2014. 09:38

    Nisam slušao album, ali sam recka je donekle korektna, pa ću obavezno skinuti. Nego, moram te pitati otkud ti to da ljudi koji prosipaju enciklopedijsko znanje ne osećaju muziku. To je gruba generalizacija.

    Šomi

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Slažem se da je gruba generalizacija, ali i sam znash da ja ponekad volim da generalizujem. :)
      Album skidaj obavezno.

      Избриши