POTREBA ZA TRAJNOŠĆU I PRISNOŠĆU - prevodilac i pisac Biserka Rajčić govori za Jorgoslovlje

Đorđe Kalijadis

Sa velikim zadovoljstvom objavljujemo intervju sa gospođom Biserkom Rajčić, eminentnim prevodiocem, piscem i jednom upečatljivom ličnošću, koja svojom fascinantnom intelektualnom biografijom predstavlja deo onoga što sam oduvek smatrao pravom elitom Srbije. Tačno je da su takvi ljudi danas retkost, i da politički i medijski establišment ignoriše njihov značaj, ali ovaj blog je nastao kako bi širio priču o ljudima koji rade prave i vredne stvari, i kako bi sa njihovim delom upoznali i neke nove generacije koje nemaju mogućnost da se upoznaju sa pravim vrednostima. Kada sam zapravo video koliko je čeških, poljskih, slovačkih, ruskih pisaca, pesnika i filozofa, Biserka Rajčić preveela na srpski jezik, shvatio sam da je tim činom srpska kultura neizmerno obogaćena. Iz svih navedenih razloga želeo sam ovaj razgovor i gospođa Rajčić je nesebično odgovorila na sva pitanja Jorgoslovlja.

Kada ste shvatili da će Vaš životni poziv biti vezan za knjige?

- Pred kraj studija, kada sam počela da tražim posao i dobila ga u Narodnoj biblioteci Srbije, a kasnije u dvema bibliotekama SANU, Istorijskog instituta i Instituta za srpski jezik. Radeći uglavnom na izradi predmetnog i stručnog kataloga, odnosno na informacijama,  što je veoma uticalo na moj prevodilački rad kojim se bavim više od pola veka, kao i na pisanje vlastitih knjiga, poput Poljske civilizacije, Imago Poloniae, Pisama iz Praga, Mog Krakova, radio-drame Šopen, Žorž Sand i njena deca, kao i na uobličavanju svojih antologija: Poljsko pitanje, Češko pitanje, Savremena slovačka poezija, Đavo u istoriji  i Nevolje s đavolom Lešeka Kolakovskog, Antologija poljskog eseja, Moj poljski pesnički XX vek, Rečnik mlade poljske poezije, dvotomna Poljska književna avangarda (1917-1939), kao i izbora iz poezije Ruževiča, Šimborske, Herberta, Januša Šuberta, Julije Hartvig, Tomasa Venclove, Eve Lipske, Adama Zagajevskog, Tomaša Ružickog, Eve Zonenberg, Erika Ostrovskog, Lukaša Manjčika, Lenke Danjhelove, Adama Videmana i dr. 

Šta je za Vas knjiga i kako je doživljavate?

- Bez knjige su mi život i rad nezamislivi. Pored biblioteka u kojima sam radila stvarala sam i svoju biblioteku, bez koje ne bih mogla da radim, mada mi u proveravanju podataka danas dosta pomaže internet. Kada bi, recimo, trebalo da odem na pusto ostrvo na pitanje koju knjigu bih ponela sa sobom, odgovor bi glasio: enciklopediju. Sa njenim čitanjem i studiranjem ne bih se dosađivala i gubila vreme. Iako poslednjih godina manje kupujem knjige, jer znam šta od započetog mogu dovršiti, knjižare su prodavnice kojima uvek dajem primat. 

Vaše dugogodišnje iskustvo sa svim prevedenim i napisanim  knjigama govori da volite posao koji radite. Baviti se prevođenjem umetničke, nekomercijalne književnosti i esejistike, kao i živeti od toga, danas je svuda u svetu veoma teško, a naročito u Srbiji. Zakoni tržišta su pobedili. Da li ste nekada, kada vam je bilo teško u materijalnom smislu, posumnjali u odabir profesije?

- Nisam, mada je danas sve teže objaviti tip knjiga kojima se bavim. Ali, kako sam strpljiva, to mi ipak polazi za rukom. Za pola veka prevodilačkog rada od stotinak objavljenih knjiga ostala mi je neobjavljena samo jedna, Sećanja na Varšavski ustanak Mirona Bjaloševskog, jer je Narodna knjiga promenila vlasnika i biblioteka u kojoj je moja knjiga trebalo da se pojavi ukinuta je. Objavila sam nedavno dve opširne antologije na kojima sam radila decenijama bez podrške Ministarstva kulture Republike Srbije,  Ambasade Republike Poljske u Beogradu i Instituta za knjigu u Krakovu. Istina u malom tiražu, ali sam objavila. Jer, moji najozbiljniji čitaoci su pesnici, do čijeg mi je mišljenja o mojim autorima veoma stalo, odnosno zbog kojih ih uglavnom i prevodim.

Šta mislite o stanju u kulturi i da li Srbija ima jasnu kulturnu politiku?

-U poređenju sa stanjem kulture u zemljama čijom se književnošću bavim u Srbiji je zabrinjavajućije. Jer, nije u pitanju samo novac koji se izdvaja na kulturu već, po meni, nedopustiv odnos. Zbog toga ne vidim da će se u bližoj budućnosti situacija popraviti. S tim je povezano i pitanje školstva u Srbiji, koje utiče na stanje i izgled naše kulture. Kulture koja dopušta postojanje stotina hiljada nepismenih. Kada sam 1992. bila na stipendiji u Pragu u Lidovim novinama pojavila se na prvoj strani vest da je jedan Čeh nepismen. Usledila je potraga za njim. Ubrzo se ispostavilo da ima završenu osnovnu školu, ali da je zbog nemogućnosti da dobije odgovarajući posao izjavio da je nepismen. Kod nas se niko ne uzbuđuje zbog broja nepismenih, polupismenih i neobrazovanih. Pre par dana sam se vratila iz Poljske, gde sam u par muzeja videla kako decu u predškolskom uzrastu upućuju u to šta je muzej, šta je pozorište, koje knjige treba čitati. Nepismenih kao i u Češkoj nema ili su veoma retki.

S obzirom da ste imali prilike da se upoznate i družite sa mnogim velikim piscima i pesnicima čije ste knjige prevodili na srpski jezik, da li biste mogli da nam opišete Vaš lični doživljaj Vislave Šimborske, Lešeka Kolakovskog, Vaclava Havela i još nekog od pisaca koga biste posebno izdvojili?

-Poznajem većinu autora koje sam prevodila. Više ili manje. Zavisi od brojnih okolnosti. Prevodila sam oko 300 autora i ni sa jednim nisam imala problema. Naravno, poštujem njihove mogućnosti komuniciranja, navike, sklonosti. Recimo, bila sam na ti sa Šimborskom, ali sam znala da je nikada ne treba pitati šta piše, na koji jezik je prevođena, šta kritičari kažu o njenoj najnovijoj knjizi. Razgovor lično sa njom ili u društvu uvek se vodio o svakodnevnim stvarima. Veoma je volela anegdote, šale, svaki susret kod nje završavao se tzv. lutrijom, čijim izvlačenjem je  svako dobijao zgoditak u vidu nekog neobičnog predmeta koji zahteva komentar, odgonetanje njegove upotrebe. S Kolakovskim sam se srela triput u Poljskoj, ali je bio uvek zauzet pisanjem posveta svojim čitaocima. Dok sam radila na antologiji njegovih tekstova na temu zla, Nevolje s đavolom,  bili smo u prepisci. U jednom trenutku me je pozvao u goste u Englesku. Kako sam celog života bila „zauzeta”, nikada nisam imala vremena i za nešto tako izuzetno. Tako da do tog gošćenja nije došlo. Pozvana sam 1999. u Napulj od strane Herlinga-Gruđinjskog, autora slavnog  Dnevnika pisanog noću, zeta Benedeta Kročea, ali ni tamo nisam otišla, ovog puta  zbog bombardovanja, a kroz nepunu godinu dana on je umro od moždanog udara. Havela sam upoznala kao predsednika Češke i imala sam vremena jedino da ga pitam da li je dobio knjigu Češko pitanje, u kojoj su se nalazili njegovi tekstovi u mom prevodu. Ni sa svojim mlađim autorima nemam vremena za druženje, jer su svi veoma zauzeti. Niko ne sedi satima po kafićima kao kod nas.

Gradovi u kojima se govore jezici, sa čijom nas kulturom decenijama upoznajete, ostavljali su jak utisak na Vas i nosite ih u srcu na jedan poseban način. Knjige “Moj Krakov” i “Pisma iz Praga” govore o tome. Možete li nam nešto reći o tome?

- Kultura zemalja kojima se bavim vezana je za gradove. Otud moje bavljenje njima. Pored pomenute dve knjige imam pripremljenu za štampu knjigu Pisma iz Poljske, pisanu o gradovima kojima sam se iz određenih razloga bavila, u kojima sam boravila, kao recimo u Gdinji, Sopotu i Gdanjsku gde mi je u Gdinji, na Festivalu mlade drame, uručena Nagrada Stanislav Ignaci Vitkjevič za popularisanje poljske teatrološke literature u svetu. Slično je bilo s Lođom, gde mi je uručena Nagrada Zbignjev Dominjak za bavljenje poljskom poezijom. U Opolu sam provela nedelju dana kao član žirija Festivala poljske drame, jer Poljaci žele da znaju kako je primana u stranim zemljama. Krajem februara ove godine bila sam u Zakopanu na Simpozijumu posvećenom 130. godišnjici rođenja velikog poljskog pisca, slikara, fotografa, filozofa Stanislava Ignacija Vitkjeviča, o čemu sam napisala tekst za Politiku. U Poljskoj nikada nisam boravila kao turista. Od svih zemalja najviše sam posećivala Italiju, ali tek pre 3 godine napisala sam tekst o Veneciji, čije je težište istorija Jevreja u ovom gradu, kojom se inspirisao i Šekspir.

Da li često slušate muziku i šta volite da slušate?

- Volim sve vrste muzike i slušam je na koncertima ili na radiju, sa ploča i CD-a. Nikada dok radim. Poslednjih godina više nego ranije slušam opere. Zbog toga rado odlazim u Narodno pozorište. Veoma me pogađa odnos države prema našim muzičarima, interpretatorima ozbiljne muzike. Posebno me je pre godinu dana pogodio koncert najistaknutijih velikana naše opere i ponižavajuća cena karte od 250 dinara, dok su na pozornici reklamirali strane pevače koji nastupaju u Areni, za koje se  cene karata kreću od 2500 do 25 000. Kao i to da naše vrhunske pevače, muzičare, baletane, glumce država sprečava da nastupaju van zemlje. Događalo se da oni koji nastupaju izgube posao u matičnoj kući, što je krajnje neopravdano, čak sramotno.

Pretpostavljam da volite poljske i češke filmove? Možete li neki film iz tih kinematografija preporučiti čitaocima ovog bloga?

- Volim najviše češki i poljski novi talas ili češku i poljsku filmsku školu. Danas i njihovi stvaraoci podležu uticaju Holivuda i snimaju stilski neprepoznatljive filmove, koje gledamo na Festivalu Autorskog filma ili na Festu. Nedavno sam u Kinoteci posle mnogo godina gledala Vajdin Kanal i divila sam mu se isto kao i kad je nastao, a volela bih da vidim i Pepeo i dijamant, Svadbu, Gospođice iz Vilka, Čoveka od mermera... Volela bih da vidim i filmove Munka, Kuca, Kavaleroviča, Stanislava Ruževiča, Konvickog, Borovčika, rane Polanskog, Agnješke Holand, Zanusija, Kješlovskog i dr. Veoma se obradujem kada na televiziji prikažu i neki od slavnih filmova češke škole, kao Ljubavi jedne plavuše, Bele rade, Strogo kontrolisane vozove i sl. 

Knjiga koja vas je posebno fascinirala u poslednje vreme?

- Što se kaže za dušu čitam knjige o Mediteranu, posebno o Veneciji, stoga bih pomenula knjige Predraga Matvejevića Mediteranski brevijar i Druga Venecija, roman Vladimira Pištala Venecija. Bildugsroman. Veoma volim bajke, one iz detinjstva kao i savremene. S velikim uživanjem čitala sam knjigu Radomira Putnikovića koji živi u Engleskoj, Prvi među jednakima, koja nas uverava da se bajke mogu pisati u svim vremenima i na savremene teme. Kako volim Biografije, posebno mi se dopala knjiga Miroslava Josića Višnjića Miloš Crnjanski. Zapisi u zapetama. Poznavao je velikog pisca, vodio tematski veoma  raznorodne razgovore s njim, na osnovu kojih saznajemo o mnogim „spornim petljama” iz života i rada tako velikog pisca kakav je bio Crnjanski.

Nedavno sam čitao jednu sjajnu knjigu razgovora (“Ne nadajte se da ćete se rešiti knjiga” izdavač Gradac Čačak) u kojoj Žan Klod Karijer i Umberto Eko razmatraju sudbinu knjige u visoko tehnologizovanom svetu. Šta Vi mislite, da li će knjige preživeti budućnost?

- Naravno da hoće. Sa knjigom vam je kao kada se dopisujete sa nekim preko klasičnih pisama i preko imejlova. Prvo je trajnije i prisnije. Prema tome potreba za trajnošću i prisnošću, po meni,  zauvek će ostati. 

U Beogradu, 22.3.2015