Elijahova stolica - Igor Štiks (Arhipelag)

Igor Štiks je romansijer, pesnik, esejist. Rođen je u Sarajevu 1977.

Diplomirao je komparativnu književnost i filozofiju na Filozofskom fakultetu Sveučilištva u Zagrebu.

Doktorirao je na Institutu za političke studije u Parizu i na Nortvestern univerzitetu u Čikagu.

Autor je romana Dvorac u Romagni (2000) i Elijahova stolica (2006), zbirke pesama Povijest poplave (2008), političkog eseja Pravo na pobunu-uvod u anatomiju građanskog otpora (2010) u koautorstvu sa Srećkom Horvatom.

Roman Elijahova stolica je preveden na desetak evropskih jezika.

Štiks trenutno predaje na Univerzitetu u Edinburgu.

Nekoliko godina sam se spremao da odem u pozorište i pogledam hvaljenu predstavu Elijahova stolica koja se davala u JDP-u. I taman kada sam se nakanio i kupio karte, predstavu su otkazali zbog bolesti Đuze Stojiljkovića. Posle tog nemilog događaja, predstavu nisu vratili na repertoar.  Bilo mi je žao, kako Đuze, tako i neodgledane predstave. S obzirom da komad predstavlja dramatizaciju istoimenog romana Igora Štiksa, potražio sam ga u Gradskoj biblioteci. Roman je u potpunosti popunio prazninu neodgledane predstave. Šta više, priča je toliko filmična, da mi se učinilo, kako pozorišne daske nisu dovoljno dobre da bi se atmosfera autentično prenela, kompleksnost likova takođe, kao i kadrovi koji vam sve vreme tokom čitanja prolaze kroz glavu. Kada bih mogao da biram, kao kakav filmski mogul, producent, u ulozi Richarda Richtera našao bi se Kristof Volc, u ulozi Alme - Jelena Đokić, u ulozi Jakoba Šnajdera - Rade Šerbedžija, u ulozi Ivora - Bojan Žirović, u ulozi Simona - Ian McKellen (maskiran kao Gandalf), u ulozi Ingrid – Hana Šigula maskirana u bečku bakicu, dok bih rediteljsko kormilo poverio Milču Mančevskom. Bio bi to odličan film, koji vam ipak kao roman ostavlja slobodu da ga sami pravite, režirate, birate glumce, zamišljate mizanscen, i prepustite se drami koja će vas razbucati. Ovo nije knjiga za razbibrigu, iako je, što se kaže, čitka. Kao i svako, iole vrednije umetničko delo, zahteva intelektualno i emotivno učešće.

Igor Štiks je pisac koji piše drugačije od ostalih mlađih pisaca sa prostora bivše Jugoslavije. Njegov stil je jezgrovit, protkan finim intelektualizmom, svojstvenim jednom modernom zapadnoevropskom piscu. Dok se dobar deo pisaca iz naših krajeva drži subkulturnih poetika, nostalgije za životom u SFRJ, ratnih tema, Štiks se bavi jednom univerzalnom temom koja je, iako smeštena u ratno Sarajevo, suštinski bazirana na antičkim mitovima o Edipu i Odiseju, kao i na lajt motivu romana Homo Faber Maksa Friša, po kojem je Volker Šlendorf snimio odličan film Putnik sa Semom Šepardom i Džuli Delpi. Iako je u prvom delu romana, kroz pomenute reference, nagovešten dalji tok priče, što je autor očigledno želeo, to me nijednog trenutka nije odbilo od daljeg čitanja ili ga učinilo dosadnim. Naprotiv, do poslednje stranice sam sa velikim interesovanjem prolazio kroz vrhunski ispripovedanu priču koja govori o sudbini i tragediji ne samo jednog čoveka, već i jednog prostora. Richard Richter je pedesetogodišnji pisac, Bečlija koji godinama živi u Parizu, a koji se posle raspada braka i gubljenja vere u književnost i umetnost, odlučuje vratiti u rodni Beč kod tetke Ingrid, koja ga je podigla kada je kao dete ostao bez oba roditelja. Igrom sudbine Richter dolazi do plave beležnice iz koje saznaje da je njegov identitet obavijen velom tajne koju je njegova tetka Ingrid skrivala od njega. Richter saznaje da njegov otac, zapravo, nije onaj čije prezime zvanično nosi, već je to čovek po imenu Jakob Šnajder, komunista i Jevrejin iz Sarajeva, koji je u vreme Richardovog začeća bio bečki student i špijun kominterne, a sa kojim je njegova majka imala romansu uoči izbijanja Drugog svetskog rata. Godina je 1992., opsada Sarajeva je u punom jeku, Richard odlazi u Sarajevo u kojem će se kao Edip ponovo roditi i umreti istog dana.