FIL(M)OVANJE 10

GET ON UP – režija: Tate Taylor (SAD) 2014

Najnoviji igrani film Tate Taylora svakako je pad u odnosu na njegov prethodni film The Help (2011), koji je, žanrovski gledano, funkcionisao kao perfektno skockana melodrama. U novom filmu Get on Up, Taylor se pozabavio žanrom muzičkog biopika, kroz koji nam je ispričao priču o životu Jamesa Browna. Iako nije toliko dobar kao Ray (2004) Taylora Hackforda ili Walk the Line (2005) Jamesa Mangolda, Get on Up će svakako biti okrepljujuća šolja čaja svakom ljubitelju muzike Jamesa Browna. Naracija sa gomilom flešbekova utiče na efikasnost pripovedanja, ali je zato kompleksnost glavnog lika, sa svim njegovim vrlinama i manama, talentom i ludilom, kapiranjem šoua i biznisa, uspešno prikazana. Chadwick Boseman je sasvim pristojno izneo ulogu Kuma Soula, dok za njim nimalo ne zaostaju Nelsan Ellis u ulozi Bobbya Byrda, Dan Aykroyd u ulozi producenta i menadžera Bena Barta, kao i Craig Robinson u ulozi saksofoniste Maceo Parkera, poznatog po svom neslaganju sa totalitarnom stranom Braunove ličnosti. Iako nije jedan od onih biopika kojima ćete se često vraćati, u svakom slučaju predstavlja film koji, što bi rekli starci, nije rđav. Ako ništa drugo, osetićete onaj dobro poznati groove karakterističan za muziku J.B-a, jer Papa's Got A Brand New Bag, a u torbi je fank, torba je bas, a bas se nikada ne menja.

 

Ocena: (***) 3

***** remek delo

****  odličan

*** ok

** gledljivo

* katastrofa

PO REDU NESTAJANJA (Kraftidioten) – režija: Hans Petter Moland (NOR/SWE/DEN) 2014

Nils (Stellan Skarsgard) je uzorni građanin koji, u nekom omanjem planinskom selu, zajedno sa ženom drži i vodi privatnu komunalnu firmu, koja je zadužena za čišćenje snega na putevima. Njegov miran građanski život izbacuje iz koloseka nasilna smrt sina jedinca. Kada se ispostavi da je to učinila narko- mafija iz Osla, Nils uzima pravdu u svoje ruke. Ubice Nilsovog sina, jedan po jedan, nestaju sa lica zemlje. Međutim, problem nastaje kada norveška mafija pomisli da nestanak njihovih ljudi ima veze sa srpskom mafijom. Tek onda dolazi do konflikta i pičvajza u kojem će se broj leševa samo povećavati.

Ne treba tražiti neki dublji smisao u filmu norveškog reditelja Hansa Petera Molanda. Mislim da ni on to nije želeo. U pitanju je jedan zabavan, crnohumorni krimi-noir, na tragu svog američkog rođaka, filma Fargo (1996) braće Koen, koji isto tako govori o nasilju u ljudima. Kada bi izostavili humor verovatno bi to sve izgledalo mnogo surovije, ovako je zabavno i smešno. U filmu pored vanredno dobrog Stellana Skarsgarda, igra i Bruno Ganz koji se odlično snašao u ulozi Pape, srpskog narko-bosa, dok ostatak srpske mafijaške kamarile čine Nebojša (Sergej Trifunović), Stojan (Goran Navojec) i Dragomir (Miki Krstović). Na samom kraju filma može se zaključiti da nasilje nema nacionalnost, već je deo ljudske prirode, i kakav ološ mogu biti balkanski “varvari”, isto takav ološ, pa još i veći, mogu biti umiveni “civilizovani” Skandinavci. 

Ocena: (***) 3

HER – režija : Spike Jonze (SAD) 2013

Spike Jonze nije snimo film, već dugometražni spot sa elementima radio-drame. U pitanju je priča o otuđenosti, smeštena u jedan od megalopolisa bliske budućnosti. Joaquin Phoenix igra tipa po imenu Teodor koji je upravo izašao iz braka sa Ketrin (Rooney Mara) i poprilično je emocionalno sjeban. Pored ekscentričnog posla koji obavlja u Agenciji za pisanje pisama, Teodor svake večeri igra 3D video igru sa malim debelim svemircem, blazirano razglaba isprazne priče sa Ejmi (Amy Adams), istripovanom advretajzing umetnicom sa kojom je nekada davno imao prolaznu avanturu, dok svoje seksualne potrebe zadovoljava čet masturbacijama sa drugim usamljenim stanovnicama megalopolisa. Njegov život se iz korena menja pošto se zaljubljuje u virtuelnu devojku, produkt veštačke inteligencije formiranu kao operativni sistem, koja ima samo glas (Skarlet Johanson) i sa kojom ima svakodnevnu on-line komunikaciju. Reditelj se upušta u preispitivanje odnosa čoveka i kompjutera na jedan drugačiji, noviji način, i to je ono što ovaj film čini zanimljivim. Odnosno, Jonze preispituje ljubav između čoveka i softvera, kao i komplikacije i zamršenost emocija koje se tom prilikom rađaju. S druge strane, koliko god mi je tema ovog filma bila zanimljiva, kompletan utisak je rezultirao velikom prazninom. Osim dobrih glumačkih rola psiho Joaquina i epizode Rooney Mare, film zveči kao prazna kanta, a i pretenciozan je do bola. Jonze je pucao visoko, ali nije dobacio do željenih visina. Uspeo je da stvori još jedno privlačno delo, modernog indie-pop umetničarenja, koje više izgleda nego što govori.

Ocena: objektivno (***) 3

             subjektivno(**) 2