FIL(M)OVANJE 9

Babetina gozba – Gabriel Axel (Danska) 1987

Rađen prema romanu spisateljice Karen Bliksen (Isak Dajnesen), autorke čuvenog autobiografskog romana Moja Afrika, po kojem je takođe snimljen istoimeni filmski klasik, film Babetina gozba se, bez sumnje, može svrstati u najrelevantnija filmska ostvarenja koja dolaze iz nordijskog sveta.

Gabrijel Aksel je danski reditelj i jedan od autora koji je u istom vremenskom periodu delio zajedničku kulturnu klimu sa velikim Bergmanom. Iako iza sebe ima dosta snimljenih filmova od kojih su neki, kao na primer Jarac u raju (1962), prava remek-dela, svetsku slavu je stekao tek filmom Babetina gozba (1987) koji je te godine nagrađen Oskarom za najbolji strani film.

U pitanju je priča koja se odigrava na dalekom severu, u malom i hermetičnom ribarskom selu, u kojoj žive sledbenici jedne hrišćansko-luteranske zajednice koju je nekada predvodio lokalni seoski pastor. Pastorove ćerke, Martina i Filipa, posle očeve smrti nastavile su da predvode vernike i neguju očevu zaostavštinu. Njih dve su dobre i plemenite žene, i ceo svoj život su posvetile smernom putu crkve kojoj pripadaju i porodičnom duhu u kojem su vaspitavane. I jedna i druga su kao mlade devojke odbile priliku da im život krene svetovnim tokom. Međutim, jednog dana, kao spona sa propuštenom prilikom jedne od sestara, u život im ulazi kuvarica Babet, izbeglica iz daleke Francuske, koja je izbegla pošto je izgubila muža u revoluciji Pariske komune 1871. godine. Njeno prisustvo će celoj zajednici dati nijansu drugačijih tonova, a posebno priprema gozbe u čast sećanja na Martininog i Filipinog oca. Gastronomska predstava francuskog kulinarskog umeća, hedonistička penetracija u sivilo polarnog kruga, značaj prožimanja epikurejskog i stoičkog pogleda na svet. Definitivno, film za sva vremena.

Ocena: (*****) 5

***** remek delo

****  odličan

*** ok

** gledljivo

* katastrofa

Čovek nije tica – Dušan Makavejev (YU) 1967

Inženjer Janez dolazi u blatnjavi, rudarsko topioničarski gradić, kako bi nadgledao montiranje modernih mašina koje su u vreme samoupravnog socijalizma predstavljale simbol razvoja novog društva i triumf radničke klase. U gradiću upoznaje frizerku Rajku sa kojom stupa u intimnu vezu. U isto vreme postaje učesnik svakodnevnog života palanke koja zapravo predstavlja naličje te čežnje za izgradnjom jednog “naprednijeg“ i drugačijeg društva.

Jedan od filmova koji pripada čuvenom crnom talasu jugoslovenske kinematografije. Režija Dušan Makavejev, uloge Janez Vrhovec, Milena Dravić, Stole Aranđelović, Eva Ras, Boris Dvornik, Bata Stojković i drugi. Ovo je dovoljna referenca da sednete i film pogledate do kraja. Što se tiče utiska, tu će se već pojaviti razlike. Ukoliko ga posmatrate kao muzejski eksponat jednog drugog vremena, verovatno ćete imati utisak da gledate remek-delo, a ukoliko ga merite kao živo umetničko delo, aršinima današnjeg vremena, i daljeg razvoja kinematografije,  možda će vam se učiniti da je prevaziđen. U svakom slučaju ostaće nekakav utisak i to je ono što je najvažnije. 

Ocena: (****) 4

Dok su oni leteli na Mesec – Boriša Simović (SRB) 2014

Želeo bih da filmofilima skrenem pažnju na jedan jako zanimljiv kratkometražni igrani film koji je ove godine prikazan na 62. Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma. Cela priča je savršeno upakovana u 20`15“ minuta. Radnja je smeštena u Beograd 20. jula 1969. godine dok je ceo svet hiponotisano pratio kako Apolo 11 sleće na Mesec. Jedan čovek i jedna žena za to vreme ostvaruju kontakt koji će ih na jedan zanimljiv način zbližiti. Film je rađen prema priči čuburskog pisca Svetozara Toze Vlajkovića koji je domaću kinematografiju ranije obogatio scenarijima za filmove Čavka i Kako su me ukrali Nemci Miše Radivojevića.

Vizuelni identitet, lepota fotografije i kadra, atmosfera priče, savršena glumačka ostvarenja Tihomira Stanića i Jelene Đokić, asocirali su me na film Raspoloženi za ljubav, remek-delo Vong Kar Vaia, ali i na Bertolučijev Poslednji tango u Parizu. Fotografiju, ovog malog ali vrednog dela, radio je Pablo Ferro, vizuelne efekte/koprodukciju Kosta Rakićević, montažu Snežana Ivanović, animaciju Časlav Božović. Nadam se da će ovaj film, navedenoj ekipi, biti odskočna daska i omogućiti im da u skorijoj budućnosti snime dugometražni igrani film istog kvaliteta. Bilo bi to pravo osveženje za savremenu domaću kinematografiju, opterećenu klanovskim podelama, mediokritetskim mejnstrimom, proračunatim aktivizmom i lažnim andergraundom.

Ocena: (****) 4