ČAROLIJA

freedom is just another word
for nothin left to lose

Između dva svetska rata, u salonu Gertrude Štajn u Parizu, okupljala se ekipa zanimljivih pisaca i umetnika koju je gospođica Štajn identifikovala kao izgubljenu generaciju, dok je Hemingvej identifikaciju prihvatio i pečatirao je u romanu "Sunce se ponovo rađa". Od tada pa do danas osnovna karakteristika izgubljene generacije je stvaralaštvo u posleratnoj kulturološkoj pustoši i osvrtanje na egzistenciju iz jednog posebnog ugla. Pored Srđana Valjarevića i Milene Marković iz Srbije, Roberta Perišića i Borisa Dežulovića iz Hrvatske, Miljenka Jergovića-Sarajlije iz Zagreba, Muharem Bazdulj iz Travnika zasigurno spada u talas nove balkanske proze koja ima sve odlike izgubljene generacije, ali je danas opasno praviti bilo kakve klasifikacije tog tipa, jer još uvek nije stvorena dovoljno velika vremenska distanca, da bi se bilo šta moglo definisati na zadatu temu.

Muharem Bazdulj je rođen 1977. godine u Travniku i do sada je objavio tri zbirke priča (One Like A Song, Druga knjiga, Travničko trojstvo), tri romana (Koncert, Đaur i Zulejha, Tranzit-kometa-pomračenje), jednu zbirku poezije i zbirku eseja.

Zbirka priča "Čarolija" (Gradac-Čačak) predstavlja zbirku snažnih i neposrednih emocija artikulisanih kroz 13 priča koje se čitaju u dahu i ostavljaju bez daha. Zbirku otvara priča "Čarolija" koja opisuje gluvarenje mojih vršnjaka u jednom bosanskom gradu za vreme rata, koji pokušavaju da osmisle svoj društveni život, popiju po koje pivo, dok na grad padaju granate, a oni nostalgično pričaju o starim dobrim žurkama i dernecima o kojima su više slušali od malo starijih (onih što su putovali u Trst po farmerke, gledali koncerte od Vardara do Triglava, tucali Nemice po Rovinju) nego što su ih sami doživeli.

Bazdulj sa osobenim stilom i suptilnim osećajem koristi pop reference koje pričama daju poseban štimung. Od stihova Bruce Sprinsteena, preko fascinacije Džonijem Štulićem i Ekatarinom Velikom, do priče "Ja i Bobi Mekgi"( koju sam doživeo kao jednu epizodu iz svog života) Bazdulj ukazuje da svi mi, koji pripadamo tim generacijama imamo puno toga zajedničkog. Snaga pop kulture je ono što nas spaja. Sećam se kako je Mirko Kovač u jednom pismu Filipu Davidu po izbijanju rata rekao-parafraziram- "blago ovim klincinma, oni makar imaju rokenrol, a šta nama ostaje..."

Klizeći iz priče u priču, susretao sam se sa brojnim omažima; Pekiću- Kišu- Albahariju, Hičkoku-Bouviju-Peti Smit, Sioranu-Orsonu Velsu-Ivanu Lovrenoviću. I na samom kraju stigao sam do priče posle koje mi je knedla ostala u grlu. Priča se zove "Kroz šljivike i livade" i ime je dobila po pesmi Dragane Mirković (iz faze Južni vetar). To je jedna od najtragičnijih ljubavnih priča koje sam pročitao. Hteo sam da vrištim, ali sam ostao bez glasa. Jebem ti život sinko!!!

Hvala ti Muhareme.