"Da, na moje političke stavove veći uticaj su imali Joe Strumer i Biafra nego lokalni eks-komunistički ili nacionalistički političari. Mada je tragedija moga naroda obojila moj život i moje pisanje." (MILENA MARKOVIĆ)
Where are the tracks?
Where are the lines?
Where are the tracks, dear?
Where is the time?
(Gary Numan - Tracks)
Milenu Marković sam prvo otkrio kao pesnika, a potom i kao dramskog pisca. Bez sumnje ona je nešto najbolje što se dogodilo pozorišnoj sceni Srbije u poslednjih desetak godina. Učenik pokojnog Žike Pavlovića, pripadnik "sekte" Novog Holivuda,i beskompromisna pankerka koja nikada nije upala u zamke političke korektnosti i sitnošićardžijskog ziherašenja na kojima je umetnički profitirala većina njenih kolega. Milena je, za razliku od većine, umetnik hipertrofiranog individualizma koja ne pristaje ni na kakvu uniformisanost, niti se trudi da udovolji trendovskom ukusu. Snaga njenog dela je upravo u tome što egzistencijalnim problemima prilazi bez relativizacije i bez ironije. Milena puca pravo u glavu. Kao onomad Živojin Pavlović. Razlika je jedino u tome što je Žikin metak bio zabojen prikrivenom viktorijanskom dekadencijom, dok je Milenin zabojen rifovima Džo Stramera, jugoslovenskom New Wave nostalgijom i starozavetnom iskrenošću Boba Dilana.
Sinoć sam u JDP-u odgledao "Šine". Predstavu je režirao Slobodan Unkovski koji do sada, bar što se mene tiče, nije imao promašaj. Igra plejada najboljih "mlađih" srpskih glumaca, od Nebojše Glogovca, Nikole Đurička i Borisa Milivojevića do Gorana Šušljika i Nebojše Milovanovića. Posebno me je oduševila glumica Jelena Đokić koja se prošetala kroz pet različitih likova. Svi su naprosto briljantni. Čak sam posle ove predstave morao da promenim mišljenje i o Marinku Madžgalju. Opozvao sam hejt prema glumačkom delovanju M.M.
Šine se na jedan metaforičan, ali ogoljen način, bave fizionomijom zla u koje je bez svoje volje uletela cela bivša SFRJ, a u kojoj su zapravo najveću štetu pretrpele generacije rođene od sedamdesete na ovamo. Zanimljivo je to što je pisac u ovoj drami problemu prišao bez političkog ključa i bez potrebe da gradi karaktere u tradicionalnom šablonu. Karakter je stanje zla jednog vremena koje je obuzelo sve likove i koje se sve vreme oseća u atmosferi komada. Tekst se bavi periodom od devedesetih do današnjih dana. Kritički se razračunava sa malograđanštinom i izvitoperenim sistemom vrednosti u kojem se dave svi likovi.
Milena Marković je komadom "Šine" isto kao Dejan Dukovski komadom "Bure baruta" probušila čir na dvanaestopalačnom crevu Srbije i Balkana. To nije uradila sa željom da Zapadu proda suze i znoj sopstvene nacije, već da iscuri sav gnoj i da se konačno krene putem ozdravljenja. Nisam siguran da su je mnogi čuli i razumeli, ali sam siguran u činjenicu da Srbija posle "Šina" više nema alibi.
Нема коментара:
Постави коментар