среда, 25. фебруар 2009.

SUPERSUCKERS


The Supersuckers are an American rock band. They are the self-proclaimed "Greatest Rock 'n' Roll Band in the World." Following the relative success of their 1997 foray into country music with the release of Must've Been High, they have also been known to play country shows under various names, including, of course, The Supersuckers.

As of April 2005, the members are Eddie Spaghetti on bass and lead vocals along with Rontrose Heathman and Dan "Thunder" Bolton on guitars. Drummer and original member Dancing Eagle recently parted ways with the band while guitarist Dan "Thunder" Bolton is back after taking a long needed break from the road. Dusty Watson from Agent Orange was handling drums until March 2006. On June 16, 2006 The Supersuckers announced the addition of Scott Churilla as their new fulltime drummer.



Ok...u početku beše Rokenrol...Lenkin tata i ja smo prošle noći pohodili Akademiju. "Nisu očistili pod još od devedeset treće", reče mi Lenkin tata, "tada sam poslednji put bio ovde". Ja sam bio bolji...prošlo je pet godina od moje poslednje posete svetom hramu iz osamdesetih. Bilo je krajnje vreme. The Supesuckers!!Greatest Rock 'n' Roll Band in the World! Gledali smo ih pre dve godine u SKC-u ali su sinoć odvalili. Bazični gitarski rokenrol ukorenjen u tradiciju kantrija, bluza i panka. Nema sumnje da su na Edi Špagetija i ekipu uticaj imali, koliko ZZ Top i AC/DC, toliko Johnny Cash i Motorhead. Plus dugogodišnje iskustvo vezano za zajedničke turneje sa GRUNGE bendovima.

Volim male koncerte koji imaju intimnu atmosferu. Ovo je bio baš takav koncert. Srce im je ostalo na stejdžu.

Slušajte nepoznate bendove koji bi trebalo da budu poznati. To je prava stvar!

уторак, 24. фебруар 2009.

A ŠTA TI SLUŠAŠ?(High Fidelity)



Kao student, imao sam običaj da u časovima dokolice (za kojom danas neizmerno patim) sa drugarima igram društvenu igru koja je podrazumevala pravljenje raznoraznih top lista. Jednu sam već priložio na ovom blogu i tiče se deset najvećih negativaca u istoriji kinematografije. Liste su se pravile i za neke notorne gluposti, jer nam je svašta padalo na pamet, ali najzanimljivije su bile one koje su se ticale najomiljenijih pesama, albuma i najdražih filmova. Meni su i dan danas veoma bitne i trudim se da uvek od svojih novih poznanika iskopam kakve stvari vole i na osnovu toga sam u stanju da napravim psihološki profil čoveka. Zato je uvek prisutno ono klinačko pitanje: "A šta ti slušaš od muzike?"

Moje liste koje sam pravio za najdraže pesme su toliko promenljive da mi je uvek zabavno da ih iznova sastavljam. Naravno, sve te pesme koje su uticale na moj intrapsihički mikrokosmos su vezane za neki događaj, za neke ljude, i nemaju veze sa samom strukturom i umetničkom vrednošću te pesme. To su stvari kojima prilazim čisto hedonistički, a mogle bi da budu i propratni soundtrack mog života.

1.ELVIS PREASLY- "SUSPICIOUS MINDS"

To je pesma koja zvuči tako moćno da se posle slušanja iste uvek pitam: "Jesam li ja jebeno lud ili je ovo remek delo?" Mislim da sam je prvi put čuo, ali nisam siguran, u mraku bruskog bioskopa u kultnoj sceni iz MekBrajdovog rimejka "Do poslednjeg daha" kada Ričard Gir uleće u tuš kabinu Valerije Kapriski. Posle toga me je pratila čitav život. Kada sam bivšim devojkama snimao kasete, na kompilaciji je morala da se nađe i ova pesma. Posebnu težinu je imala činjenica da je ovu pesmu izvodio Kralj. A ja sam se već jednom izjasnio na tu temu i potvrdio pučanstvu: U državi u kojoj bi Elvis bio Kralj-ja bih se deklarisao kao monarhista.

2.PULP-"COMMON PEOPLE"

Pulp je bilo nemoguće ne zavoleti posle albuma "Different class". Isti se pojavio 1995.godine kada sam upisao fakultet. Bio je to pravi brucoški bend. Bar u mom slučaju. Slatke pop pesme. Slušali smo ga posle toga godinama. Par mojih drugara koji su baš bili u tom Britpop fazonu smatraju ga najboljom pop pločom devedesetih. Meni se pesma Common people dopala na keca. Preslušao sam je posle toga još milion u puta, a zanimljivo je to da mi još uvek nije dosadila.

3.Crosby Stills Nash & Young -"OHIO"

Ne znam do kojeg sam nosača zvuka dospeo. Možda ploča? Možda kaseta? Dozvolite mi nek bude pretpostavka da je pre u pitanju ploča, jer je nekako romantičnije. Mada skoro sam provalio da Tarantino u filmu "Death proof" insistira na tome da su i kasete iz današnje perspektive romantične. Elem, moj stari prijatelj, matori hipi iz doline Graševke, jednom prilikom mi je posudio, rekli smo ploču, Crosby Stills Nash & Young-a i tada sam čuo pesmu Ohio - Tin soldiers and Nixon coming, / We're finally on our own / This summer I hear the drumming, / Four dead in Ohio. Nisam imao pojma o čemu se tu zapravo radi, ali mi je hipik iz doline Graševke sve razjasnio. Džefrija Milera i njegove kolege ubili su pripadnici nacionalne garde koju je Nikson poslao na studente Kent Stejt univerziteta u Ohaju. Posle toga je Neil Young seo i napisao ovu pesmu koja je bukvalno bila himna na svim studentskim demonstracijama koje su se proširile na sve univerzitete u SAD i jedna od najlepših protestnih pesama koja je pratila većinu skupova organizovanih protiv rata u Vijetnamu. Kasnije kada sam i sam bio učesnik studentskih demonstracija, sve vreme sam imao na umu i ovu sjajnu stvar. Dugo je nisam čuo. Godinama...Ali prošle godine u SKC-u na koncertu benda iz Ohaja "Two Cow Garage" potpuno sam odlepio, kada su na samom kraju izašli i na bis odsvirali ovu pesmu. Dugo mi je posle toga odzvanjalo u ušima Four dead in Ohio-Four dead in Ohio-Four dead in Ohio...

4.BOB DYLAN - "Brownsville Girl"
Well, there was this movie I seen one time,
About a man riding 'cross the desert and it starred Gregory Peck.
He was shot down by a hungry kid trying to make a name for himself.
The townspeople wanted to crush that kid down and string him up by the neck.

Ploču sam dobio na poklon od rođake iz Kragujevca. Došla je jednog leta sa velikim crvenim rancem i poklonila mi jedan od slabijih albuma Bob Dylana. Mada ja mislim da on nema slabije albume - njegove ploče se dele na dobre, odlične i remek dela. Ova ploča je odlična. Pesmu "Brownsville girl" sam preslušavao celog leta. Nisam znao engleski, niti sam znao o čemu peva, ali meni je bilo sjajno. Sam sam u svojoj dečijoj glavi iskonstruisao da je to najlepša ljubavna pesma na svetu. Posebnu težinu imao je gospel hor koji je pevao prateće vokale. Bio sam oduševljen. Naravno, tog leta sam bio zaljubljen u M.V. koja se septembra meseca odselila u drugi grad i više je nikada nisam video. Ja sam znao da će se odseliti i u tome mi je pomogao Bob Dilan. Bilo mi je lakše da patim uz njegove pesme. Mnogo godina kasnije sam saznao da je pesmu napisao glumac i pisac Sem Šepard. Zanimljiv spoj dve harizmatične individue. Znao sam da tu ima nečeg posebnog.

Brownsville Girl by Bob Dylan on Grooveshark 5.THE CLASH - "I FOUGHT THE LAW"

Pesma od Sonny Curtis-a and The Crickets koju su obradili The Clash i napravili himnu punk-rocka. The Clash nam je negde pred kraj osnovne škole postao sastavni deo života jer je PUNK bio ono što nam je trebalo. Tih godina je pao berlinski zid tako da je rokenrol odradio svoj deo u ideološkom smislu. Tada su krenuli da se množe neki novi pravci, ali je postalo potpuno normalno da na istoj žurci slušamo i Doorse i Stranglerse i Clash i Hendrixa. Sve je to bio rokenrol. Pesma "I fought the law" mi je pomogla da iživim svoju divlju stranu koja je nažalost obuzdana i izdresirana putem vaspitanja, socijalizacije i nametnitih društvenih konvencija.

6.THINDERSTICKS - "WHISKEY and WATER"

Prolazio sam kroz žestoke emotivne krize za vreme studiranja. Bio sam depresivan i bezvoljan. Zaglavio sam negde na drugoj godini i nisam mogao da maknem. Iza sebe sam ostavio jednu propalu vezu. Vreme je takođe bilo depresivno. Bio sam bez kinte. Ćale je ostao bez posla. Sve se nekako nagomilalo. Morao sam da spremim neke ispite za septembar, pa sam se povukao kod babe u Aleksandrovac Župski. Pored pravničke literature, poneo sam vokmen i kasetu Tindersticksa. Bilo je nečeg okrepljujućeg u toj zvučnoj melanholiji. Fantastičan bend. Fantastična pesma kroz koju se sve vreme provlači duh Bodlera i boemski splin egzistencijalizma.Veliki umetnici. Žao mi je što nisam odgledao njihov koncert u SKC-u, bio sam u vojsci. Danas retko ubacim njihov CD u plejer. Bojim se da će se vratiti duh melanholije. To mi više nije potrebno. Dovoljno je što ga se samo sećam. Neka tako i ostane.

7.LOU REED - "WALK ON THE WILD SIDE"
Lou Reed je ovu pesmu napisao inspirisan romanom Nelsona Algrena. Pesma je tragična jer opisuje živote promašenih likova, muških prostitutki i transvestita iz Vorholovog okruženja, džankija i marginalaca poput lika Ratso Rizza iz filma "Midnight Cowboy". Njena snaga je upravo u tome što se bavi marginom velikog grada i što je Lou Reed zapravo pečatirao pravovernu rokenrol temu koja je gorka i nihilistična koliko i sam život u svetu koji je odavno izgubio kompas.

8.LUCINDA WILLIAMS - "LAKE CHARLES"

Pesma "Lake Charles" je prelepa country rock balada čija sentimentalnost neće ostaviti ravnodušnim ni najtvrdokornije ljubitelje rock muzike. Lucinda Williams je trenutno prva dama americane i kantautor koji za sobom ima opus koji služi na čast ovoj muzici. Pesma "Lake Charles" se nalazi na albumu "Car Wheels on a Gravel Road" koji su neki kritičari proglasili albumom "Blonde on Blonde" devedesetih.

9. THE KINGSMEN - "LOUIE LOUIE"

Himna garažnog zvuka. Neodoljiva lepota jednostavnosti. Pobeda ideje nad superiornošću svirke. Tri rifa i to je to. Esencija rock n rolla. Ne mogu da joj prismrde nikakava gitarska masturbiranja Satrijanija, Vaja ili Stefanovskog.
Prvi put sam je čuo kao obradu Električnog Orgazma na albumu "Braćo i sestre". Maznuo sam tu ploču od Krletove švece. Odnosno, pozajmio je i ostala je kod mene. Mnoge moje ploče su takođe pozajmljene zauvek, tako da nije to ništa strašno (oprosti mi Krle). Elem, The Kingsmen su se nekako provukli na nekim kompilacijama dok smo kupovali bugarske kasete, a kasnije diskove. Švaba mi je rekao jednom prilikom da je kao stvorena za Iggy Popa. Nije se prevario. Iggy je otpevao na nekom od tih albuma, s početka devedesetih.
I danas se naprosto oduševim jednostavnošću forme ove pesme i energijom koja pokreće sve ljude koji su se jednom u životu zarazili distorziranim gitarskim rifom.

10.THE BEATLES - "I SHOULD HAVE KNOWN BETTER"

Svi mi koji smo odrastali u SFRJ (zemlja srećnih i nasmejanih ljudi) imali smo zanimljiv i edukativan školski program koji je za vreme letnjeg i zimskog raspusta podrazumevao programski termin koji se zvao zimski ili letnji bioskop. Mogli smo kao klinci da gledamo filmove poput Šejna, Robin Huda, Flipera i Pobune na brodu Baunti. O mitovima i legendama nam je pričao jedan fini čovek sa bradom, koji je mnogo godina kasnije potonuo u kaljuzi srpske politike. "Neven" je bio takođe deo školskog programa, a režirao ga je Timoti Džon Bajford. Zatim "Opstanak"...Eh...to detinjstvo je valjda uvek lepo.
U sklopu letnjeg bioskopa redovno su prikazivali filmove Ričarda Lestera o Bitlsima iz rane faze...Mislim, pre no što su upoznali Bob Dilana i probali marihuanu. U jednom od tih filmova ( mislim da je pre "A Hard Day's Night" nego "Help") ima jedna scena dok The Beatles u nekom vozu igraju poker zatvoreni u neki kupe za ostavu prtljaga, dok ih obožavateljke poput gladnih ajkula dvore a oni pevaju pesmu "I should have known better". Obradovao sam se sjajnom coveru sastava She and Him. Pesma za sva vremena!!!

11. CALEXICO - "The Ballad Of Cable Hogue"

Bend koji mi je vratio veru. Taman sam pomislio da je sve gotovo i pojavljuje se Calexico. Bend iz Tusona (Arizona) koji zvuči kao soundtrack za neki film Sema Pekinpoa ili Serđo Leonea. El Marijači sa ekipom koja je počela sa sastavom Giant Sand. Pesak pustinje, osmeh Elija Valaha, zvuk trube i Džejson Robards koji negde u daljini odlazi na umornoj ragi. Nije slučajno ova pesma dobila naziv po istoimenom Pekinpoovom filmu. I dan danas mislim da je ovo jedna od najboljih pesama na svetu. Ne znam koliko će me dugo držati taj osećaj.

12.JOHNNY CASH - "HURT"

Da je neko rekao nekad nekom kravaru iz Arkanzasa ili Teksasa da će Johnny Cash jednog dana obraditi pesmu sastava Nine Inch Nails, kravar bi bio zbunjen. Naravno, prvo bi morao da mu objasniš ko su N.N.N. Johnny Cash je to uvek radio. Šokirao i zbunjivao. Zato ga nisu puštali na main stream country stanicama. Johnny je uvek bio buntovnik i pravi rokenroler. Man in Black! Voleli su ga svi.
Pesma "Hurt" je testamentarna himna Kešovog života. Izvedbom iste kao da je poručio svojoj ljubavi Džun Karter Keš da će joj se pridružiti čim bude otišla. Snaga njihove ljubavi, i taj idealni spoj sjajno je opisan u filmu Džejmsa Mangolda "Walk the Line". Kada sam video spot i starog Casha za klavirom shvatio sam da je on već mrtav. Srce mu je bilo slomljeno kada je shvatio da je Džun bolesna i da može umreti pre njega. To se i desilo. Zato je ta pesma svedočanstvo o kraju jednog života koji je intezivno proživljen sa svim usponima i padovima. Johnny Cash je moj najveći heroj. Prošlo je vreme takvih ljudina.

недеља, 22. фебруар 2009.

LET THE RIGHT ONE IN



Skandinavski film je uvek bio rado posećivan na svim filmskim festivalima koji su se odigravali u Beogradu. Počev od Festa i Festivala autorskog filma, do manjih retropektiva koje se tokom godine organizuju u saradnji sa nekom od ambasada skandinavskih zemalja. Skandinavski film je dugo nosio predznak bergmanovski po čuvenom Ingmaru Bergmanu, dok se nije pojavila jedna nova generacija filmskih autora koje su predvodili Lars Fon Trir, Mika i Aki Kaurismaki i Bile Ougust. Međutim, moj utisak je da još uvek mlađi autori nisu uspeli da se oslobode tog, nazovi bergmanovskog kompleksa, koji razumljivo predstavlja preveliko breme, i da im isti ne dozvoljava da se jasnije profilišu kao autori.

Na ovom Festu je prikazan jako zanimljiv švedski film Tomasa Alfredsona koji je napravio korak dalje i nepretenciozno se pozabavio žanrom horor filma. Film je otkupljen i kod nas će se prikazivati pod nazivom "Otvori vrata pravom" i predstavlja dirljivu priču o odrastanju, adolescenciji i autsajderskoj tinejdž usamljenosti.Naravno, u ovom slučaju je cela priča umotana u horor oblandu.

Oskar je usamljeni plavi dečak koji živi u depresivnom ambijentu švedskog predgrađa i jedini je klinac u zgradi. Svakodnevno trpi iživljavanja školskih drugara koji ga maltretiraju zbog njegove introvertnosti. Oskar sanja o osveti i u trenucima usamljenih igrarija ponavlja replike iz kultnih filmova u kojima neko nekoga muči ili naglašava neku pretnju. Ubrzo se u istu zgradu useljava čudak sa ćerkom Eli, koja se ispred zgrade pojavljuje samo noću i koja postaje najbolja Oskarova drugarica. Eli je takođe usamljena i emotivna ali se boji da njihovo prijateljstvo koje počinje da prerasta u ljubav neće opstati jer je Eli vampir.

Alfredson se oslanja na tradiciju vampirskog filma i poseduje magiju koju imaju i vampirski filmovi poput "Blizine tame" Ketrin Bigelou ili "Zavisnost" Ejbela Ferare, ali je opet skroz drugačiji i originalan na neki svoj način.



Ovo je film koji bi trebalo da pogledaju svi ljubitelji horora. Između ostalog, Šveđanin ga je napravio tako da mogu da uživaju i festivalski intelektualci i mi što volim da idemo u bioskop i na neopisiv način uživamo u kokicama i trash filmovima.

субота, 21. фебруар 2009.

ŠINE - IZGUBLJENA MLADOST



"Da, na moje političke stavove veći uticaj su imali Joe Strumer i Biafra nego lokalni eks-komunistički ili nacionalistički političari. Mada je tragedija moga naroda obojila moj život i moje pisanje." (MILENA MARKOVIĆ)

Where are the tracks?
Where are the lines?
Where are the tracks, dear?
Where is the time?
(Gary Numan - Tracks)

Milenu Marković sam prvo otkrio kao pesnika, a potom i kao dramskog pisca. Bez sumnje ona je nešto najbolje što se dogodilo pozorišnoj sceni Srbije u poslednjih desetak godina. Učenik pokojnog Žike Pavlovića, pripadnik "sekte" Novog Holivuda,i beskompromisna pankerka koja nikada nije upala u zamke političke korektnosti i sitnošićardžijskog ziherašenja na kojima je umetnički profitirala većina njenih kolega. Milena je, za razliku od većine, umetnik hipertrofiranog individualizma koja ne pristaje ni na kakvu uniformisanost, niti se trudi da udovolji trendovskom ukusu. Snaga njenog dela je upravo u tome što egzistencijalnim problemima prilazi bez relativizacije i bez ironije. Milena puca pravo u glavu. Kao onomad Živojin Pavlović. Razlika je jedino u tome što je Žikin metak bio zabojen prikrivenom viktorijanskom dekadencijom, dok je Milenin zabojen rifovima Džo Stramera, jugoslovenskom New Wave nostalgijom i starozavetnom iskrenošću Boba Dilana.



Sinoć sam u JDP-u odgledao "Šine". Predstavu je režirao Slobodan Unkovski koji do sada, bar što se mene tiče, nije imao promašaj. Igra plejada najboljih "mlađih" srpskih glumaca, od Nebojše Glogovca, Nikole Đurička i Borisa Milivojevića do Gorana Šušljika i Nebojše Milovanovića. Posebno me je oduševila glumica Jelena Đokić koja se prošetala kroz pet različitih likova. Svi su naprosto briljantni. Čak sam posle ove predstave morao da promenim mišljenje i o Marinku Madžgalju. Opozvao sam hejt prema glumačkom delovanju M.M.

Šine se na jedan metaforičan, ali ogoljen način, bave fizionomijom zla u koje je bez svoje volje uletela cela bivša SFRJ, a u kojoj su zapravo najveću štetu pretrpele generacije rođene od sedamdesete na ovamo. Zanimljivo je to što je pisac u ovoj drami problemu prišao bez političkog ključa i bez potrebe da gradi karaktere u tradicionalnom šablonu. Karakter je stanje zla jednog vremena koje je obuzelo sve likove i koje se sve vreme oseća u atmosferi komada. Tekst se bavi periodom od devedesetih do današnjih dana. Kritički se razračunava sa malograđanštinom i izvitoperenim sistemom vrednosti u kojem se dave svi likovi.

Milena Marković je komadom "Šine" isto kao Dejan Dukovski komadom "Bure baruta" probušila čir na dvanaestopalačnom crevu Srbije i Balkana. To nije uradila sa željom da Zapadu proda suze i znoj sopstvene nacije, već da iscuri sav gnoj i da se konačno krene putem ozdravljenja. Nisam siguran da su je mnogi čuli i razumeli, ali sam siguran u činjenicu da Srbija posle "Šina" više nema alibi.

четвртак, 19. фебруар 2009.

TOP TEN-najveći negativci celuloida

Ovo je moj lični izbor najvećih negativaca u istoriji filma.



Li Marvin kao Liberti Valens u filmu Džona Forda "Čovek koji je ubio Liberti Valensa".

Donald Saterlend kao Atila u filmu "NOVECENTO" Bernarda Bertolučija. Jeziv lik. Otelovljenje iskonskog zla.

Denis Hoper u filmu "Blue Velvet" Dejvida Linča...Daddy wants to fuck!!!Psihopata za medalju.




Entoni Hopkins kao Hanibal Lektor u filmu Džonatana Demija "Kad jaganjci utihnu".




Malkom MekDauel kao Alex De Large u filmu Stenlija Kjubrika "Paklena pomorandža". Ovo je jedna od najubedljivijih uloga koju je MekDauel napravio u karijeri.

Kriger!!!Fuckin Stevo Žigon je negativac čim ga ugledaš. Bio je odličan glumac...veliki umetnik...ali ludak...samo je on mogao da odigra Krigera jer je istog gledao u logoru kada je bio dete...žrtva je uvek opsednuta dželatom - ako ga preživi.

Keti Bejts u filmu Roba Rajnera "Misery". Psiho Mama...Ne znam vama, ali meni se govno smrzlo dok sam gledao fantastičnu Keti Bejts. Kakva kraljica. Biće, da je samo Stven King mogao obraditi to suptilno zlo.



Ja inače hejtujem Džona Malkoviča. Odličan je glumac ali nije moja šolja čaja. Naprosto, ne varim takve likove. U ovom filmu je genijalan. Poželeo sam da mu razbijem tu odvratnu njušku. Opasne veze - Stiven Frirs.



Ovo je genijalni Geri Oldman kao pandur u filmu "Leon-profesionalac" Lik Besona. Geri Oldman je čudo...Devil himself...Please allow me to introduce myself...

Robert Karlajl kao Begbi u filmu Denija Bojla "Trainspotting". Bilo mi je drago najviše zbog njega kad ih je Renton zapalio za lovu i uz zvuke sastava Underworld pošao novim putem.

среда, 18. фебруар 2009.

ČAROLIJA


freedom is just another word
for nothin left to lose

Između dva svetska rata, u salonu Gertrude Štajn u Parizu, okupljala se ekipa zanimljivih pisaca i umetnika koju je gospođica Štajn identifikovala kao izgubljenu generaciju, dok je Hemingvej identifikaciju prihvatio i pečatirao je u romanu "Sunce se ponovo rađa". Od tada pa do danas osnovna karakteristika izgubljene generacije je stvaralaštvo u posleratnoj kulturološkoj pustoši i osvrtanje na egzistenciju iz jednog posebnog ugla. Pored Srđana Valjarevića i Milene Marković iz Srbije, Roberta Perišića i Borisa Dežulovića iz Hrvatske, Miljenka Jergovića-Sarajlije iz Zagreba, Muharem Bazdulj iz Travnika zasigurno spada u talas nove balkanske proze koja ima sve odlike izgubljene generacije, ali je danas opasno praviti bilo kakve klasifikacije tog tipa, jer još uvek nije stvorena dovoljno velika vremenska distanca, da bi se bilo šta moglo definisati na zadatu temu.

Muharem Bazdulj je rođen 1977. godine u Travniku i do sada je objavio tri zbirke priča (One Like A Song, Druga knjiga, Travničko trojstvo), tri romana (Koncert, Đaur i Zulejha, Tranzit-kometa-pomračenje), jednu zbirku poezije i zbirku eseja.

Zbirka priča "Čarolija" (Gradac-Čačak) predstavlja zbirku snažnih i neposrednih emocija artikulisanih kroz 13 priča koje se čitaju u dahu i ostavljaju bez daha. Zbirku otvara priča "Čarolija" koja opisuje gluvarenje mojih vršnjaka u jednom bosanskom gradu za vreme rata, koji pokušavaju da osmisle svoj društveni život, popiju po koje pivo, dok na grad padaju granate, a oni nostalgično pričaju o starim dobrim žurkama i dernecima o kojima su više slušali od malo starijih (onih što su putovali u Trst po farmerke, gledali koncerte od Vardara do Triglava, tucali Nemice po Rovinju) nego što su ih sami doživeli.

Bazdulj sa osobenim stilom i suptilnim osećajem koristi pop reference koje pričama daju poseban štimung. Od stihova Bruce Sprinsteena, preko fascinacije Džonijem Štulićem i Ekatarinom Velikom, do priče "Ja i Bobi Mekgi"( koju sam doživeo kao jednu epizodu iz svog života) Bazdulj ukazuje da svi mi, koji pripadamo tim generacijama imamo puno toga zajedničkog. Snaga pop kulture je ono što nas spaja. Sećam se kako je Mirko Kovač u jednom pismu Filipu Davidu po izbijanju rata rekao-parafraziram- "blago ovim klincinma, oni makar imaju rokenrol, a šta nama ostaje..."

Klizeći iz priče u priču, susretao sam se sa brojnim omažima; Pekiću- Kišu- Albahariju, Hičkoku-Bouviju-Peti Smit, Sioranu-Orsonu Velsu-Ivanu Lovrenoviću. I na samom kraju stigao sam do priče posle koje mi je knedla ostala u grlu. Priča se zove "Kroz šljivike i livade" i ime je dobila po pesmi Dragane Mirković (iz faze Južni vetar). To je jedna od najtragičnijih ljubavnih priča koje sam pročitao. Hteo sam da vrištim, ali sam ostao bez glasa. Jebem ti život sinko!!!

Hvala ti Muhareme.

уторак, 17. фебруар 2009.

OSTROV

Ostrvo je film Pavela Lungina koji sam odgledao sa zakašnjenjem od godinu dana. Mada...možda i nisam. To vam je isto kao kada bi ste pomislili da ste sa zakašnjenjem pročitali neku knjigu ili odgledali neku predstavu. Naravno da stvari ne stoje tako, jer za pravo umetničko delo nikad nije kasno. Njihova osnovna karakteristika je vanvremenost. Uvek sam se čudio ljudima koji su se utrkivali , ko će pre da odgleda najnoviji film ili da pročita knjigu koja je nagrađena Ninovom nagradom, ili da pročita najnoviji roman nagrađenog Nobelovca samo da bi bio u toku. To se zove intelektualni snobizam ili idiotizam. Elem, film Ostrov ne zaslužuje u uvodu pominjanje reči kao što su snobizam i idiotizam, pa ću preći na svoje impresije.

Priča počinje 1942.godine na ruskom teretnom brodu koji naleće na nemački SS brod. Posadu ruskog broda čine ložač Anatolij i kapetan. U kandžama nacističke flote Anatolij pada na kolena plačući i moleći ih za milost. Od nemačkog oficira dobija pištolj i ponudu da ubije kapetana, odnosno svog prijatelja, da bi mu nacisti poštedeli život. Anatolij opaljuje metak. Kapetan pada sa broda. Nemci odlaze...brod leti u vazduh...Anatolij završava na ostrvu gde ga nalaze monasi iz obližnjeg manastira.

Prošlo je trideset godina i Anatolij je već starac. Postao je jurodiv Hrista radi. Bezmalo svetac. Nešto poput starca Zosime iz romana "Braća Karamazovi". U stvari, Anatolij je zapravo Raskoljnjikov koji je postao starac Zosima. Počinio je zločin u mladosti i ispao ljigavac, nitkov, govno. Sve vreme nosi taj greh na plećima. Svakog trenutka. Posle trideset godina živi kao usamljenih monah u ložionici uglja i nikako ne pristaje da pređe u odaje ostalog monaškog bratstva. Svakog dana odlazi na zabačenije delove ostrva i plače moleći Boga za oproštaj. Ti momenti i momenti njegove jurodivosti kod percipijenta pokreću emotivni cunami.

Zanimljivo je da ostatak bratstva na čelu sa Igumanom nije siguran da li je Anatolij budala ili svetac, te ih autor tokom celog filma podvrgava podsmehu. Iguman u jednom momentu pristaje da živi sa njim u kotlarnici ne bi li se odrekao materijalnih dobara i tako spoznao razliku između institucionalnog organizma Crkve i gole vere. Otac Jov se sve vreme ljuti na Anatolija jer mrmlja u crkvi, pogrešno se okreće, ne poštuje propise i kanone, tako da vas na momente podseća i na nekog jeretika.

Otac Anatolij je svoje grehe okajao, ali mu to Bog nije otkrio do pred sam kraj filma, odnosno do pred njegovu smrt, jer u suprotnom od njegovog pokajanja ne bi ostalo ništa. Upravo se u tome pokazuje sva dubina i sva premudrost Njegovog promisla, bolni i spasonosni vaspitni metod. Bog ga je pred smrt udostojio saznanja da ipak nije ubica.

Jedan od najdubljih i najspasonosnijih hrišćanskih filmova koje sam odgledao. Rame uz rame sa Ferarinim klasikom "Bad Lieutenant".

PS: Inače, nisam od ljudi koji obožavaju "Andreja Rubljova" od Tarkovskog.

понедељак, 16. фебруар 2009.

The Wrestler


Miki Rurk se vratio. Najbludniji sin grada anđela! Najveći sanavabič svih vremena! Trn u oku ušminkanog Holivuda. Čovek koji je godinama bio van igre, zahvaljujući sopstvenim autodestruktivnim porivima. Pravoverni filmofili ga nisu zaboravili. Ostavio je taj baja za sobom filmčuge poput "Godine zmaja" Majkla Ćimina, "Anđelovo srce" Alana Parkera, "Metak" Džulijena Templa. Žene ga pamte po ulogama u filmovima "9 1/2 nedelja" i "Divlja orhideja". Bilo je teško zaboraviti ga. Pojavio se pre par godina u Rodrigezovom remek delu "Sin City", tek da nam najavi veliki come-back. Konačno 2008.godine, zahvaljujući Darenu Aronofskom, pravi ulogu kojom se zasluženo vraća na velika vrata. Moram priznati, da me je njegov povratak dirnuo koliko i nekadašnji povratak Džona Travolte filmom "Pulp Fiction". Samo što sam u ovom slučaju potpuno siguran da se Miki Rurk neće naložiti na sajentološka bulšitovanja i neće me razočarati kao nekada veliki Džontra.

Miki Rurk je devedesetih počeo da razara medijski mit o sebi kao seks simbolu. Posle Hilovog "Lepog Džonija" poželo je zaista da postane Džoni Hendsom. Podvrgavao se plastičnim operacijama, petljao sa svim mogućim porocima i doživeo bankrot. Ovaj film je zapravo film o njegovom životu.

Film Wrestler je priča o zaboravljenom rvaču, koji je u Reganovo doba, bio velika kečer zvezda, a koji je danas suočen sa vremenom koje neumitno teče/i koje je proteklo, sa preživljenim infarktom, sa torbom punom grehova iz prošlosti. Živi u kamp prikolici kao pripadnik white trash kaste...pokušava da uspostavi kontakt sa ćerkom koju je ostavio pre mnogo godina...zaljubljen je u striptizetu (Marisa Tomei) koja mu je jedini sagovornik i prijatelj.

Da li će se skinuti sa ringa/pozornice, ili će ostati na istom do poslednjeg daha? Hoće li iskamčiti iskupljenje i doživeti katarzu ili će umreti kao radnik u supermarketu?

Film je nabijen emocijama. Podseća na Pekinpoovu luzersku baladu "Junior Bonner". To nije nimalo čudno, jer Miki Rurk je imao samo jednog idola među glumcima. To je bio Stiv Mekvin. Držao je njegovu veliku sliku iznad šanka, u svom kafiću, koji je nekada držao u L.A. Postoji neka duhovna veza između njih dvojice. To je očigledno.

Kao što rekoh, ovo je zapravo film o Mikiju. Film o zaboravljenom asu koji se suočava sa sobom, greškama iz prošlosti i stvarnošću koja ga ne prihvata. Nimalo nije slučajno to što je radnja filma smeštena u New Jersey i što je lajt-motiv pesmu za film napisao Bruce Springsteen. Miki Rurk je u ovaj film došao direktno iz nekih starijih pesama Bruce Sprinsteena ili Tom Waitsa. To su ti ljudi o kojima smo puno slušali a malo gledali. Heroji iz komšiluka.


петак, 13. фебруар 2009.

NOVI BENDOVI-STARI/NOVI TRENDOVI (SRBIJA)

Ovo su bendovi koji trenutno, duboko ispod zemlje, stvaraju svoju muziku i svima koji pomalo prate domaću scenu, predstavljaju nadu da u Srbiji nije baš sve propalo. Neki od njih već imaju svoja izdanja, a neki su u pripremi. Bendovi su stilski različiti i poređani su bez nekog posebnog redosleda.



Candy Store
Bend je osnovan 2001. u Kragujevcu. U početku je repertoar bio sastavljen pretežno od bluz standarda, i nastupali su uglavnom po klubovima. Krajem 2005. se formira nova postava gde od originalnih članova ostaju samo Vladimir i Miloš, a pridružuje im se Nikola na basu. Na proleće se bendu priključuje vokal Kosta, i u toku 2006/07 snimaju mini album RADIOPASSIVE, koji objavljuju krajem jula 2007. za sopstvenu izdavačku kuću SILICON BRAIN RECORDS. Stil benda je fuzija svega sto su članovi svirali i slušali: roka, psihodelije, bluza, džeza, grandža, stoner roka, alternative... Bend je nastupao po zemlji i inostranstvu.

Candy Store su:

Miloš Stefanović - bubnjevi
Nikola Milovanović - bas
Kosta Miletić - vokali
Vladimir Štrkalj - gitara


E-mail: candystoreband@gmail.com

Website: http://www.candystore.co.yu/




ŽeneKese
Grupa svira u sastavu: Steve Icon (vokali i đitra), Troma (glavna đitra), Dado Sopić (bass), Hejto (drums), Dru (usnjak i egzibicije). Odrasli na Kazni Za Uši, cilj - snaga Dirtbombsa na stejdžu. Ove godine imali nekoliko zapaženih nastupa: Akademija (tri puta) i Exit 06 (Futureshock stage).

E-mail: zenekese@yahoo.com

Website: http://www.myspace.com/zenekese




Činč
Beogradska poluakustična multimedijalana grupa. Nastala 2001. transformacijom Čudnog Šimijevog benda. Svira nešto između alternativnog popa i world muzike, sa čudnim tekstovima i scenskim ponašanjem. Ima akustičnu gitaru, bas, violinu i vokale. Svirao je po Srbiji, Makedoniji, Hrvatskoj i Nemačkoj. Prvi album, Osečev sjaj (2001), reizdat je u Japanu 2004. godine. Recenziju ovog izdanja napisao je Simon Raymonde (Cocteau Twins).

E-mail: luka@cincplug.com

Website: http://www.cincplug.com




Goribor

Originalno baš iz Bora. Sve je počelo 1988. jednim refrenom - Neću da stojim gde sam sada. Iako su objavili šest albuma za etiketu "Slušaj najglasnije" iz Zagreba, tek nakon uspeha na festivalu "Art & Music" u Puli i albuma "Sjajne niti" objavljenog za hrvatski "Dancing Bear" (što je prvi album nekog srpskog benda objavljen za veliku izdavačku kuću u Hrvatskoj nakon rata), dospevaju u žižu interesovanja srpske muzičke scene.

Tekstovi su savršeni - čista poezija.

Zvučno najuzbudljivija nov(ootkriven)a pojava podneblja, sviraju "rudarski" trip hop bluz, ovaj bend zadovoljava ukuse onih koji naginju klasičnom, netrendovskom rokenrol izrazu.

Trenutna postava grupe je: Aleksandar Stojković – glas, Željko Ljubić – gitara, Predrag Marković – gitara.

E-mail: borski@sezampro.yu

Website: http://www.myspace.com/stgoribor



Mothership Orchestra, The
Grupa iz Požege. Osnovani 1997. godine kao The Mothership. Posle više nastupa po unutrašnjosti, grupa ima zapažen nastup u beogradskom klubu Fili. Nakon ovog koncerta, spletom okolnosti, većina članova odlazi u London. U avgustu 2005. bend se ponovo okuplja, a prvi singl sa budućeg EP-ja Walking the Dead brzo dospeva na prvo mesto domaće liste singlova Studija B, ubrzo i Radija B92. U pitanju je pesma Then She Kissed Him koju možete čuti i na ovoj stranici.

E-mail: themothershiporch@hotmail.com

Website: http://www.myspace.com/themothershiporchestra



Repetitor


Prvi album Repetitora - Sve što vidim je prvi put je zvanično u prodaji!

Repetitor je nastao u zimu 2005. godine u Beogradu kada se Ana-Marija Cupin pridružila Mileni Milutinović i Borisu Vlastelici koji su već neko vreme svirali zajedno.

Bend prošle godine na festivalu Art&Music u Puli - najbitnijem regionalnom muzičkom događaju posvećenom neafirmisanim bendovima - ubedljivo osvaja prvo mesto glasovima žirija i publike.

Prvi studijski snimak grupe, hit-singl Ja, koji je objavljen na kompilaciji Jutro će promeniti sve?, proveo je 5 nedelja na prvom mestu liste domaćih singlova Radija B92. Repetitor učestvuju sa tri pesme i na kompilaciji Zdravo zdravo zdravo (Kultur Akt, 2008), na kojoj je predstavljeno pet novih bendova iz Beograda.

Repetitor su: Boris Vlastelica (gitara, glas), Ana-Marija Cupin (bas) i Milena Milutinović (bubnjevi).

E-mail: repetitor.bg@gmail.com

Website: http://www.myspace.com/repetitor

четвртак, 12. фебруар 2009.

ONI ŽIVE


Kad god izađem iz svoje zgrade, naletim na njih. Sede ispred i čekaju. Dobace neku gadost. Uvek tako. Ne samo meni. Svima. Majke mi, svima. Svi nose trenerke i sprortske patike. Frizura im je čudna. T mi je rekla da se takva frizura zove tarzanka. T ih takođe ne voli. Njoj ne dobacuju. Ona kaže da imaju respekt prema devojkama. Ja mislim da nemaju, već T nije devojka koja njih zanima. B mi je rekao da se onaj glavni loži na njegovu sestru. Njegova sestra je tip devojke koje se viđaju sa takvim likovima. T ih zove kamenjarke. To su ribe koje na fejsbuku kače fotografije sa plaže, koriste poštapalicu extra, idu na dočeke sportista koji se sa nekom medaljom vraćaju u zemlju, izlaze po splavovima i gledaju sve emisije koje imaju veze sa modom. Nikada mi nije bilo jasno zašto ih T zove kamenjarke. Nikada je nisam pitao.
I ti likovi što vise ispred zgrade. Ja bih se potukao sa njima. Da, baš bi se potukao. Ali mi je malo frka. Ustvari, malo više mi je frka. Frka mi je jer sam kukavica. Genetska kukavica. Nikada neću biti kao Džon Vejn.
Jednom je T konstatovala da oni nisu u životu pročitali knjigu. Sve što čitaju to je teletekst u sportskim kladionicama. Ponekad odgledaju neki akcioni film. Kod kuće ih čekaju nesrećne priče. Pretpostavljam da je tako? To sam čitao u knjigama. Mada o takvim ljudima je glupo pisati, a još gluplje čitati.
B mi je još ispričao da je onaj glavni, što nosi belu trenerku i loži se na B-ovu švecu, bio u zatvoru godinu dana. Ležao je u Zabeli, jer je sa nekom bitangom sa Rospi ćuprije pokušao da iznudi novac od direktora neke banke. Direktor je pristao na igru, ali je prethodno obavestio policiju. Posle toga je bilo kasno za izvlačenje.
Taj u beloj trenerci mi je dobacio kada sam pošao da bacim smeće. Sedeli su na klupicama kod koša i ispijali limenke piva. Bilo ih je petorica. Bela trenerka je skakutala oko crne trenerke, dok je plava trenerka češkala jaja i komunicirala sa crvenom trenerkom, koja je okrenula leđa sivoj trenerci.
Pitao sam se sve vreme, zašto neko ne ukine već jednom te trenerke.

уторак, 10. фебруар 2009.

KLOZETSKA KULTURA


Klozet-nužnik, toalet

Kultura-(lat.cultura od colere gajiti, negovati) 1.a. sveukupnost materijalnih i duhovnih vrednosti u istoriji čovečanstva. b. skup znanja, običaja i postignuća određenog društva ili određene epohe. 2. viši, razvijeniji odnos prema nečemu; savršeniji vid vladanja nečim; istančanost, prefinjenost. 3. nivo društvenog i duhovnog razvitka ličnosti, obrazovanost, prosvećenost; lepo vaspitanje, lepo ponašanje. ("Veliki rečnik stranih reči i izraza" Klajn i Šipka)

Pre desetak dana, na tramvajskoj liniji broja 2, u zadnjem delu tramvaja, ležalo je sveže govno. U tramvaju je bilo petnaestak ljudi koji su sedeli u smradu i sve vreme ćutali. Prva je reagovala gospođa sa crnim šeširićem, koja je ušla na stanici kod hotela Metropol. Potom se oglasila jedna mlada studentkinja. Vozač je zaustavio tramvaj i prišao zadnjem delu, ne bi li se uverio. Čovek se nije mogao čudom načuditi. Sve ovo mi je ispričala pomenuta mlada studentkinja, koja je prisustvovala nemilom događaju.

Moram priznati da se nisam previše iznenadio. Poznato mi je da su ljudi spremni na svakave gadosti, pa i na vršenje velike nužde u gradskom prevozu. Mi smo, ionako navikli da živimo u govnima i sa govnima, koja nam isto tako, decenijama serviraju svoja, a i naša govna. Zašto bi jedno pravo govno u tramvaju broj 2 bilo skandalozno? Nema razloga za alarmiranje javnog mnenja. Javno mnenje u glavama, umesto mozga, ima isto to govno. Gomila pokusnih kunića koji još 100 godina neće shvatiti da je problem u njima/nama.

Početkom osamdesetih godina pokojni Bogdan Tirnanić je načeo jednu osetljivu temu koja se odnosila na KLOZETSKO PITANJE. Temu je kasnije razrađivao i profesor Vojin Dimitrijević. Posle skoro trideset godina, ta tema nije zaključena ni zaključana. I dalje zjapi otvorena kao čeljust ajkule, i ko god je se dohvati preti mu opasnost da ga čeljust proždere. Poljski WC-i u Srbiji još uvek nisu iskorenjeni. To nam dođe kao nacionalni brend. Da se pohvalimo evropejcima kako mi uživamo u sranju i bez sanitarnog čvora. Uostalom, i Džimi Barka je u filmu "Kad budem mrtav i beo" stradao u poljskom klozetu.

Pričao sam sa nekim svojim prijateljicama, i pitao ih, koliko su puta spustile guzicu na dasku neke wc šolje u javnim toaletima. Odgovor je bio - NIKADA! Pominjale su mi raznorazna oboljenja, hlamidiju i stotine bakterija kojima nisam mogao zapamtiti ime. Imao sam razumevanja za njihovu reakciju, jer i sam zaobilazim javne toalete u širokom luku.

Elem, kada su nam toaleti u školama, fakultetima, firmama, studentskim domovima, restoranima i ostalim javnim objektima takvi, da većina njih podseća na onaj najružniji wc u Škotskoj, u koji je zaronio drogirani Renton u filmu "Trejnspoting", zašto onda ne očekivati da će nekome pasti na pamet da bi mogao da se olakša i u tramvaju GSP-a. Nije imao ko da ga nauči kako se koristi javni wc. To danas ne zna veliki broj balkanskih naroda. Nismo jedini. Bio sam u Grčkoj i Bugarskoj, i zatekao sličnu situaciju. Ali to ne treba da nas teši. Hajde jednom za sva vremena da rešimo to klozetsko pitanje! Mislim da je to maligna tačka od koje potiču svi naši problemi. Zbog odsustva klozetske kulture ljudi su u stanju da započnu ratove koji za sobom ostavljaju još veću pustoš. U stanju su da državno kormilo povere najvećem diktatoru. U stanju su da zaborave da su ljudi.
U to ime ja se odjavljujem i odoh da pustim vodu, a vi vidite, pa kako vam drago.

понедељак, 09. фебруар 2009.

The Curious Case of Benjamin Button


Kada je onomad, između dva svetska rata, moj omiljeni pisac F. Skot Ficdžerald napisao ovu priču, nije mogao ni da pretpostavi, da će se po istoj, šezdeset i kusur godina kasnije, snimiti film koji će biti glavni favorit za najveći broj Oscara.
Rediteljska palica je poverena Dejvidu Finčeru (Zodiac, Fight Club, Alien 3, Seven) koji je nešto najbolje što se dogodilo u holivudskom filmu s kraja XX. i početka XXI. veka.
Moram priznati da nisam očekivao puno od ovog filma, što i nije čudno, jer u poslednjih pet-šest godina ništa i ne očekujem od filmova, pogotovu američkih- iz holivudske radionice, (jer Pekinpo i Leone su odavno mrtvi), ali ovaj film je na mene ostavio zaista dobar utisak.
Dejvid Finčer je snimio vrhunsku melodramu. Možda će ova činjenica biti razočaravajuća za fanatične ljubitelje filma "Fight Club", ali mnogima koji su svojevremeno otkrili čarobne momente filmova Frenka Kapre, sigurno neće.
Bred Pit je dobar, odličan, ali više bih voleo da Oscara za glavnu mušku ulogu dobije Miki Rurk, dok bi Kejt Blančet trebalo da dobije petnaest Oscara za ovu ulogu. Malo je jedan. Još jednom je dokazala/pokazala da se u isto vreme može biti i zvezda i glumica. Duboki naklon za Kejt Blančet, kapa dole za Bred Pita, aplauz za Dejvida Finčera koji je uspeo da snimi Oskarovca a da se "ne proda".

среда, 04. фебруар 2009.

KAKO JE PROPAO ROKENROL part two


Započeo bih ovu priču baš kao Bane Bumbar. Te 1996.godine živeo sam u studentskom domu 4.April i već načinjao drugu godinu studija (ali samo kalendarski). Novembra te godine pokradeni su lokalni izbori u Srbiji od strane vladajućeg režima Slobodana Miloševića. Kao reakcija prvo kreću građanski protesti, a potom I studentski. Ostatak priče je dobro poznat skoro svima.
Namera mi je bila da ukažem na jedan paradoks sa kojim se suočavamo I posle devet godina od demokratskih promena u Srbiji. Taj paradoks je kulturološke prirode I vezan je za mediokritetizaciju društva u kojem živimo.
Mračnih, siromašnih I jadnih devedesetih, kulturna scena u Srbiji se dovijala uz pomoć nevladinih organizacija, ne bi li se čuo I neki drugi glas, osim ratnohuškačke I kvazipatriotske turbo folk retorike koja je zahvatila sve pore našeg društva.I tada su se napravile neke jako značajne stvari u alternativnom svetu prestonice, jer su zvanični Soundtrack devedesetih bili Ceca, Džej, Mira Škorić, Tap 011, Dr.Iggy, Ivan. Logično je bilo da tadašnja opozicija protiv takvog režima napravi dil sa rokenrol muzičarima I pridobije ih u borbi za osvajanje demokratije. To im je uspelo, što I nije bilo tako teško, jer svi normalniji ljudi koji su se bavili rokenrolom bili su protivnici rata, totalitarnih sistema I ludila koje je vladalo Srbijom.
Od dočeka srpske Nove Godine 1997. godine, kada je na Trgu republike bilo “milion” ljudi koji su cupkali uz Partibrejkerse, Love Hunterse, Darkwood Dub, Rambo Amadeusa I Električni Orgazam, do petog oktobra 2000.godine prošlo je četiri godine. U međuvremenu se preživelo jedno bombardovanje I nekoliko neoprostivih “transfera I prodaja”. Krenula je kampanja za izlazak na izbore 2000.godina pod sloganom VREME JE koja se odvijala u gradovima širom Srbije, koju je pratila turneja rok grupa pod zajedničkim sloganom ROCK’N'ROLL ZA IZBORE: IZAĐI NA CRTU. Ubrzo je srušen Milošević i konačno je promenjena vlast u Srbiji.
Pošto je utihnuo romantičarski zanos, Children Of the Revolution, su se utopili u neke od novih partija na vlasti i krenuli jednim konformističkim putem dalje kroz život. Naravno, sve vreme su se busali u grudi, i potencirali kako su oni bili mladi i ludi revolucionari i kako to ništa ne bi prošlo bez njih. Kako je vreme odmicalo, romantizam demokratskih promena je u potpunosti umro 12.marta 2003.godine, kada je ubijen premijer Srbije i predsednik Demokratske stranke Zoran Đinđić. Tada sam osetio smrad povampirenih devedesetih. Tog trenutka sam zaista shvatio onu čuvenu misao Semjuela Džonsona o patriotizmu kao poslednjem utočištu šljama. No, to je neka druga priča.
Većina rokenrol bendova koji su učestvovali u borbi za demokratske promene, ubrzo su zaboravljeni, a nova vlast je prema istima zauzela sličan stav koji su prema njima imali i Miloševićevi satrapi. Umesto da od orijentalne prćije u šta je pretvorena Srbija, uz malo truda povrate duh velegrada koji je Beograd krasio sedamdesetih i osamdesetih, a koji bi se geometrijskom progresijom proširio i na ostatak Srbije, demokratsko-tranzicioni satrapi „održavaju na snazi“ Miloševićevog Gebelsa, Željka Mitrovića, koji je danas najznačajniji medijski magnat na Balkanu. Tu se uglavljuju mnogi bivši likovi i kreće novi proces moronizacije i mediokritetizacije. Od same pomisli na propuštenu šansu na um mi pada replika Ivice Vidovića iz filma „Zaseda“ Žike Pavlovića koja glasi „majku vam jebem seljačku, jebala vas vaša revolucija.“
Za doček 2009.godine na beogradskim ulicama đipakali su turisti iz regiona slušajući beskrajno dosadnog Gorana Bregovića, miljenika svih režima, Anu Stanić čija je muzika main stream smeće koje sluša jedino njena uža rodbina i Marija Šerifović koju ne bih ni da komentarišem. Falili su samo Flamingosi pa da skup idiota bude kompletan. Najžalije je to što je taj koncert organizovala Skupština grada Beograda na čijem čelu je onaj „rokerski“ DS. Što je najgore, verujem da bi i fancy Čedomir pravio slična sranja.
Biće, da je NeoLjotić Koštunica u duetu sa Velimirom i Akademik Matijom uspešno rehabilitovao gospođu Ražnatović na dočeku srpske Nove 200?, pa su kriterijumi toliko spušteni da se DS-u učinilo kako su Brega i Šerifovićka jebeno dobar izbor.
Jedan političar iz vladajuće strukture (vidi pod A.Vlahović), ekspert za tendere i “ugradnju“, koji često gostuje u emisijama kod Lee Kiš i Sanje Marinković izjavio je u nekoj emisiji da je rokenrol njegov način života. Slušam i čudom se čudim. Mora da mu je mnogo teško kad se ujutru umije i kad u ogledalu ugleda svoju ruralnu njušku? Ne znam kako bih drugačije prokomentarisao notornu glupost koju je izjavio. A tu je i zet Miroslava Kobre Ilića, poznatiji kao Šuki, koji u svakoj emisiji koristi priliku da kaže kako je i on roker u srcu i duši. Gde ćemo mi sa svim tim silnim rokerima? Vi vidite gde ćete, a ja unapred znam da neću sa vama.
24 februara na Akademiji sviraju SUPERSUCKERS i siguran sam da tamo neću sresti ni Vlahovića, ni Šukija, ni Čedomira. Biće tamo neki fini ljudi kojima je pun kurac srpskih političara i Srbije. Popićemo po nekoliko piva, izđipati se ispred bine i otići kući. Sutradan ćemo ponovo uroniti u sivilo tranzicione-srpske svakodnevnice.

понедељак, 02. фебруар 2009.

INTIMACY-Patrice Chereau


Uloge: Mark Rylance,Kerry Fox,Susannah Harker,Timothy Spall...

Jedan od najboljih evropskih filmova koje sam odgledao u poslednjih sedam-osam godina. Snimljen je po romanu-noveli Hanifa Kurejšija čiju prozu, inače, posebno volim, tako da mislim da bi od svake njegove knjige mogao da ispadne jako dobar film (preporuka za Crni album i Budu iz predgrađa), a pride što je Kurejši već pisao scenarija za neke filmove (Semi i Rouz se tucaju) i što iz njegove proze sve pršti od sofisticirane filmske erudicije.
Elem, film Intimnost je vrhunska drama sa erotskim nabojem na kojem bi Patrisu C. pozavideo i sam Rože Vadim koji je ipak bio tata po pitanju erotomanije. Ali erotika je samo paravan iz koje se krije duboko filozofska priča koja nam sugeriše da prazninu koja nastaje ispraznim življenjem ne može nadomestiti prolazna strast, baš kao što se njome ne može ostvariti i postići suštinska intimnost.
Priča o čoveku srednjih godina koji napušta ženu i dva sina, i njegovoj nesposobnosti da opstane u braku. Sve vreme ga progone lični demoni i pokušaji samoopravdanja. Upušta se u vezu sa nepoznatom ženom, sa kojom se jednom nedeljno nalazi u praznom stanu londonskog predgrađa. Njih dvoje se podaju jedno drugom bez reči i posle doživljenog orgazma razilaze, svako na svoju stranu. On ne zna njeno ime, ona ne zna njegovo.
Što reče jedan moj prijatelj-čist naturalizam. Seks u ovom filmu, odnosno govor tela, guranje, nabadanje, felacio, kununlingus su zapravo dijalozi. Dijalozi usamljenih i nezadovoljnih.

Ovo je film koji je već postao klasik.



SURVEILLANCE - Jennifer Lynch


Dva FBI agenta, Elizabet Anderson i Sem Halavej, dolaze u lokalnu policijsku stanicu u Santa Fe da istraže seriju ubistava. Ispituju tri svedoka: policajca Džek Beneta, ovisnika o metadonu Bobija i Stefani, osmogodišnjakinju čiju porodicu su ubili ljudi maskirani u crna odela i maske od lateksa. Kreće ludilo...

Ovaj film su popljuvali neki kritičari koje izuzetno cenim, ali ja se ne bih složio sa njima, jer sam dobio više od očekivanog. Zapravo, dobio sam opasno dobar psiho triler iz Linčove radionice začinjen estetikom B filmova iz osamdesetih, koji je ni manje ni više napravila njegova genetska i filmska naslednica, ćerka mu Dženifer!!! Elem, ovaj film neće voleti ljudi koji ne vole Linča i tvrdokorni poštovaoci žanra, ali film je za savremenu američku produkciju pravo osveženje. Esencija nasilja u postmodernom obliku prikazanom kroz arhetipsku, pomalo izmenjenu priču o Boni i Klajd. Mnogo složeniji i efektniji od Stounove pretenciozne MTV izdrkotine "Natural born killers" i prijemčiviji od Iglesijasove "Perdite Durango", a definitivno na tragu kultnog "Autostopera" sa Rudgerom Hauerom. Amerika definitivno voli svoje monstrume - to je fenomen kojim se bave i bavili su se mnogi sociolozi i umetnici. U ovoj priči je ponovo podsetio publiku da još uvek nisu našli odgovor na to pitanje. Zašto vole svoje monstrume? Možda bi odgovor trebalo potražiti u sistemu, odnosno u državi, koju u konkretnom slučaju personifikuju policajci.

Od Dženifer Linč sam pre ovoga gledao dva filma, koja mi se nisu posebno dopala. Prvi je morbidna psiho-drama "Zapakovati Helenu", a drugi je "Ko je ubio Loru Palmer". Prvi je pretenciozno bolestan i išao je na to da šokira publiku po svaku cenu, a drugi je samo delić Tvin Piksa, tako da tu nisam mogao da očekujem bogznašta. Posle toga Dženifer je ćutala 15 godina, a onda se pojavila sa ovim delom.

Kao što rekoh, ako ne varite Linča, onda nemojte pokušavati da odgledate ovaj film. Mada, ako vam je za utehu, pravila žanra su ispoštovana tako da priča nema otvoren kraj.

TINEJDŽ FILMOVI ili LAST AMERICAN VIRGIN


Mnogo puta sam čuo od poznanika i prijatelja rečenicu: "Tinejdžerski filmovi su sranje, ali obožavam da ih gledam."
Zaista, nikada nisam razmišljao o tim filmovima kao o "ozbiljnim" ostvarenjima, ali sam često hvatao sebe kako uživam gledajući neke iz tog sub-žanra. Mislim da je inicijalna kapisla, koja je pokrenula Holivud da se iz čisto merkantilističkih pobuda pozabavi ovakvim "proizvodima", film Rendala Klejzera "Briljantin" koji je sa propratnim soundtrackom od Džon Travolte i Olivije Njutn Džon napravio planetarne tinejdž mega zvezde.
Doduše, ovaj film i nije bio običan tinejdžerski film, već mjuzikl koji je svoj uspeh kasnije doživeo i na Brodveju.

Osamdesetih godina, snimljeno je jako puno tin komedija, koje su imale šablonski zaplet. Obično se sve svodilo na priču oko toga ko će da smota čirlidersicu; štreber sa dioptrijom od -5 ili retardini ragbista. Čirlidersica je u početku zaljubljena u ragbistu, ali na kraju filma ipak pobeđuje šmokljan, dok čirlidersica doživljava prosvetljene, što po Aristotelovoj poetici, molim lepo, nosi katarzičnost.

Pored tin komedija, neki filmmejkeri iz sveta horora, poput Karpentera, Ves Krejvena ili Rejmija, snimaju horore u kojima su glavni junaci tinejdžeri koje proganja neki psihopata na nekom kampovanju ili slično. Tome je verovatno i svojim literalnim predlošcima doprineo i Stiven King čiji su junaci najčešće tinejdžeri.

Elem, meni lično se nije dopao talas koji je parodirao taj žanr, jer naprosto gajim duboki prezir prema parodijama.(mislim na Američke pite i sl.)

Kako bilo, tinejdž filmovi su definitivno jedan od Pop fenomena XX veka i mislim da bi njihovo ignorisanje u našem mikrokosmosu predstavljalo filmofilsko slepilo.

Priznajte da volite i ovakve filmove. Recite koji su vaši favoriti. Nemoguće je da uživate samo dok gledate Bergmana ili Bertolučija.


MOJA LISTA: TOP TEENAGE FIVE
1.Briljantin-Rendal Klejzer http://www.imdb.com/title/tt0077631/
2.Poslednja američka devica-Baz Dejvidson http://www.imdb.com/title/tt0084234/
3.Autsajderi-F.F.Kopola http://www.imdb.com/title/tt0086066/
4.Ne možeš mi kupiti ljubav-Stiv Raš http://www.imdb.com/title/tt0092718/
5.Some Kind of Wonderful -Hauard Duč http://www.imdb.com/title/tt0094006/