H2O+CO2 (Intimno putovanje kroz lavirinte detinjstva)

Odrastao sam na glavnoj ulici jedne male srpske varoši. Baš na toj ulici bilo je nekoliko kafana, jedna fliperana, poslastičara starih Goranaca, pekara koju je držao Albanac Ismet Čočaj (nadam se da je živ i zdrav i da još uvek pravi najbolje kifle na svetu), samousluga, dve trafike i sodadžijska radnja. Sve je bilo napravljeno po meri čoveka. Od svih znamenitosti te male varoši, kojih nije bilo mnogo, najznačajnija je bila sodadžijska radnja Bože sodadžije. Ne bih da zvučim kao "starac Fočo od stotinu ljeta", ali ne mogu ignorisati nostalgiju koja se u meni budi prisećanjem na detinjstvo. Ispred te sodadžijske radnje su visili svi gradski zgubidani i studentarija na letnjoj pauzi (oni što su cirkali u Šumatovcu, kupovali farmerke u Trstu, stopirali po Evropi, gledali prve nastupe New Wave bendova, karali Nemice po Dubrovniku) tako da je to mesto kršteno kao PARLAMENT KOD BOŽE SODADŽIJE. Ja sam kao klinac trčao da im kupujem cigarete, kako bih mogao makar malo da sedim sa njima i slušam njihove ludačke priče.

Elem, sodadžijskih radnji je bilo dosta u Srbiji u to vreme. Danas ih gotovo nema. Kažu da su se zadržale u Nišu i nekim južnjačkim čaršijama. Ne znam da li ih ima u Vojvodini?!U mom kraju više ne postoje. Kako je umro Boža, potomci su se iz merkantilističkih pobuda okrenuli savremenim oblicima ugostiteljstva. Pljunuli na tradiciju. Nema više klakera i kabeza. Nema više sifona sa sodom, kojima smo se kao deca prskali na svadbama ispred hotelske bašte. Nema više ničeg autentičnog. Svi su podlegli globalnim zakonima tržišta. Ne osuđujem ih. Samo konstatujem.

S obzirom da sam obećao sebi, da ću se truditi da sačuvam sećanja na sve lepe stvari koje sam delio sa ostatkom sveta, nije zgoreg zbog potomstva prepisati iz vikipedije nekoliko rečenica na zadatu temu.

Klaker je bezalkoholno, bistro, osvežavajuće piće tajanstvenog sadržaja. Sastoji se od vode, šećera, gazirano je a ima i nepoznati dodatak koji mu daje atraktivnu boju (crvenu, lila ili braon) i ukus koji bi trebao da podseća na jagodu, višnju ili neko drugo voće. Klaker se pravi po malim privatnim punionicama ovakvih pića gde moraju biti ispunjeni određeni higijenski uslovi. Klaker je prethodnica Koka-kole i drugih osvežavajućih pića na ovim prostorima. Do pojave "Vitasoka", šezdesetih godina dvadesetog veka, bio je jedno od retkih osvežavajućih pića koja su se mogla kupiti. Prodavao se u staklenim flašama od 2 decilitra a poklopac je bio od porcelana sa gumom radi dihtovanja, i žičanog držača. Tradicionalno se prodavao iz velike vangle napunjene ledom. Danas se klaker može naći samo još na nekim vašarima u zabačenim mestima.

Kabeza je staro srpsko piće. Kabeza na turskom znači sok. Ranije, u prethodna dva veka piće je bilo jako popularno u narodu. Kada su vašari bili jedina zabava i nije bilo super, mega i hiper marketa već samo samostalnih zanatlija i malih trgovina ovo piće je bilo često osveženje. Autentična kabeza se proizvodi samo u malim sodadžijskim radnjama, koje su sada maltene već potpuno nestale. To je piće crvene ili narandžaste boje koje se pravi od biljnog sirupa i sode. Ima sladak ukus, po mnogo čemu specifičan, blago je gazirano.

Što se tiče soda vode i sifona, nijedan špricer sa flaširanim kiselim vodama ne može da se meri sa špricerom koji se pravio sa soda vodom. Fora je u oštrom mlazu pod pritiskom koji je "ubijao aditivne supstance" glavne izazivače mamurluka (šarmantna zabluda). Jednom sam pročitao u nekoj priči Dušana Prelevića da je takve špricere pravio Artu Garfanklu negde u Dubrovniku. Narandžasti se oduševio, iako mu je bilo čudno što mešamo vodu i vino.

Danas je neko drugo vreme, koje ima svoje prednosti, ali i hiljadu mana. Mnoge lepe stvari su neopravdano završile na smetlištu. Zašto je to tako, nikada neću shvatiti. To vam je prijatelji moji kosmička nepravda.