"Il grande sogno" - Michele Placido (2009)

Michele Placido je domaćoj publici poznat kao inspektor Corrado Cattani iz kultne italijanske krimi serije "Hobotnica". Placido je inače čovek zanimljive biografije, čiji životni put nije bio nimalo lak. Dosta toga, biografskog, provukao je kroz svoje rediteljsko ostvarenje "Il grande sogno". Kao dečak iz siromašne seljačke porodice, Placido je sanjao o odlasku u veliki grad i osvajanju jednog novog sveta. S obzirom da nije imao mnogo mogućnosti na samom početku, prvo je morao da bude policajac jer je to, pored katoličkih bogoslovija, bila jedina škola na kojoj je bilo besplatno školovanje. Kasnije je postao glumac, a danas je jedan od cenjenijih predstavnika sedme umetnosti u Italiji.

Njegov prošlogodišnji film "Il grande sogno" je još jedno podsećanje današnjeg sveta na vremena kada su ljudi verovali da čovečanstvo jednog dana može biti pristojnije mesto za život. Placido je snimio film o studentskim demonstracijama 1968.godine, koji se svojom aktuelnošću oslanja na godinu dana stariji film Ulija Edela "Slučaj Bader Majnhof". Placido svojim viđenjem tih godina nije želeo da morališe, niti je želeo da idealizuje celu priču o turbulentnoj 1968., već je uspeo nepristrasno da je sagleda kroz ljubavnu priču osvešćene bogate devojke - studentkinje sa kompleksom porodičnog mirnog sna iz vremena Musolinija, i policajca sa glumačkim afinitetima koji je od strane države ubačen kao krtica u studentske redove. Taj pandur je po svemu sudeći nekada bio sam Placido. Ovde je rešio da se razračuna sa demonima prošlosti i još jednom preispita dobro poznatu dilemu među protagonistima dvadesetog veka, da li je umetnost jača od politike i kakva je uloga ljubavi u celoj toj priči. U ovom filmu je uspeo da nam prikaže uzaludnost i lepotu čovekovih stremljenja u potrazi za smislom i apsolutni trijumf psihologije masa nad mikrokosomosom individualizma čiji je nosilac Nicola kojeg tumači sjajni Riccardo Scamarcio (igrao u odličnom filmu "My Brother Is an Only Child"). Sve zadobija apsolutno jasne konture kada uzmemo u obzir da su današnji svet i institucije sistema ovakve kakve jesu stvorili ex šezdesetosmaši, počev od Bila Klintona, Joške Fišera, Haviera Solane i Vaclava Havela, pa do rahmetli Slobodana Miloševića, Vuka Draškovića i Ljuše Ristića. Posle propasti revolucije neki su malo bili teroristi, neki su duvali ali nisu uvlačili, neki su postali nacionalisti, a većina biznismeni. Jedina nesporna činjenica je da su gotovo svi postali deo sistema koji ih sa velikom pažnjom  tetoši.

Rečeno jezikom jednostavnog čoveka, Placido nam je ovim filmom poručio da se ne ložimo na ideološke mantre, jer u svim tim pokretima čuči gomila beskorisnih ljudi koja će ti krišom staviti u džep bočicu kukute. Jedina stvarna revolucija je ona koja se desi u samom čoveku, sve ostalo je šarena laža.