Život i smrt porno bande - Mladen Đorđević (2009)

Konačno sam dočekao da se stišaju strasti oko ovog filma i da ga odgledam na miru. Pisali su o njemu gotovo svi ozbiljniji kritičari, filmofili i analitičari. Imali su šta da kažu i dosta toga su rekli, kako oni koji su pisali hvalospeve, tako i oni koji su imali kritički osvrt na celu priču. „Život i smrt porno bande“, reditelja Mladena Đorđevića, jeste jedan od najznačajnijih srpskih filmova snimljenih u poslednjih deset  i više godina, i to iz prostog razloga što ova road movie -porno - horor - satira  najvernije oslikava društvenu klimu demokratsko-tranzicione Srbije. Ovo je definitivno prvi film koji je imao grublji kritički osvrt na današnju sliku Srbije i mislim da u tom smislu predstavlja prekretnicu. Reditelji koji su od 5.oktobra na državnim jaslama, trebalo bi da se pokriju ušima i da ćute. Najbolje bi bilo da ućute zauvek i da puste nove klince da pričaju svoje priče.

Porno banda je priča o mladom filmskom reditelju Marku, koji igrom slučaja upada u svet srpske pornografije, i koji posle bezuspešnog pokušaja da progura na tržište prvi srpski ART pornić, upada u zamku sveta koji kontrolišu krimosi sa braćom iz državne bezbednosti i policije. Kako bi vratio dug producentu, Marko okuplja grupu marginalaca i propalih porno glumaca (ako u Srbiji uopšte postoje uspešni porno glumci), sa kojima pravi Porno Teatar i kreće na turneju po Srbiji. Na tom putu nihilizma i tragike porno banda uleće u sam epicentar pakla snuff pornografije, u koji je uvlači mefistofelovski novinar Franc, koji je od devedesetih prisutan na Balkanu kao izveštač sa ratišta. Rekao bi čovek Lucifer lično. Taj susret me je asocirao na Parkerovog Luja Sajfera iz remek dela „Angel Heart“ iako sam siguran da autor nije imao na umu ovaj film kada je pisao scenario, jer tematski nemaju veze.

Porno banda se takođe dotiče sukoba života i smrti, seksa i nasilja, urbanog i ruralnog, Erosa i Tanatosa. Osim toga, film je prepun filmofilskih referenci kojima autor skida kapu old school ocima -Žilniku Makavejevu, Žiki Pavloviću i Jovanu Jovanoviću.

Ako ste voleli crni talas, ako ste se ložili na estetiku "ružnog", ako volite autore koji svojim delima uspavane intelektualce udaraju direktno u glavu i čija dela poput Kojinog klasika nose poruku „Sviđa mi se da ti ne bude prijatno“ prihvatićete ovaj film i razmišljati o njemu dugo. Možda ge nećete voleti, ali ćete ga ceniti. Previše je svež da bi ga proglasili remek delom. Neka mu u tom smislu sudi potomstvo.