Poslednji fajront - The Pogues

Zima je 1993. Imamo po šesnaest godina. Ležimo na krevetu potpuno goli i pušimo. Ona me voli. Ja volim nju. Ona je crna, mala i okretna. Zanima je svašta. Otkrivamo svet. Sa zvučnika klizi raspukli glas Shanea Macgowana. Peva zajedno sa Kirsty MacColl pesmu Fairytale of New York. Lepo nam je. Te večeri sam joj snimio kasetu. Volela je Irsku.

Sada je 2010.godina. Prošlo je 17 godina. Ne znam šta se dešava u životu crne, male okretne devojke. Nadam se da je srećna. Setio sam se tog lepog trenutka (koji dokazuje da su najbolje stvari na svetu besplatne) kada sam pročitao u nekim novinama da The Pogues imaju oproštajni koncert 20. i 21. decembra u Londonu (O2 Academy Brixton). Završava se jedna od najlepših ostrvskih rokenrol priča. Vreme je za fajront. Verovatno je Shane rešio da spusti loptu.

Kada bi ovaj svet bio skrojen smisleno, verovatno bih ja trebalo da budem na tom koncertu. Ovako nemam drugog izbora nego da lamentiram nad životnim trenucima čiji je propratni soundtrack bio sastavljen od pesama najvećih keltskih desperadosa.